PRISILJEN (završena)

25. poglavlje

Masimo

Ne znam kako sam pregurao sate koji su usledili. Nisam znao gde je Melina ni da li je uopšte živa.
Nisam znao ni šta joj se tačno desilo. Nisam bio siguran ni da li Anđelo uopšte ima neke veze sa njenim nestankom, ali sam upravo to pretpostavljao i mrzeo sam gada što me je toliko dugo držao u neizvesnosti.
Znao sam da to radi namerno kako bi me izludeo i naterao da uradim nešto nepromišljeno. Moram da priznam da mu je išlo od ruke. Bio sam na ivici da napravim neko sranje.
Međutim, Domeniko je bio tu da mi hladi glavu i sad razmišljam koliko je sve bilo sjebano kad je na Domenika palo da bude glas razuma.

Baza su nam bile prostorije koje smo koristili kao skladište. Tu smo sačekali da se skupe naši ljudi koji su dobili zadatak da traže Melinu, ali problem je bio u tome što nismo znali gde da tražimo. Grad je ogroman, a ona je u ovom trenutku bila igla u plastu sena. Alarmirali smo sve naše doušnike i ljude za koje smo znali da su spremni da za dobru cenu prodaju informaciju. Vest o tome da je moja žena nestala proširila se brzinom svetlosti po čitavom gradu.

Imali smo i tipa koji je bio zadužen za tehniku. Često nam je dobavljao najbolje uređaje za praćenje i prisluškivanje, a sada nam je trebao da prati pozive i tako pronađe moguću lokaciju na kojoj se Melina nalazi. Davali smo dobru lovu za najsavremeniju opremu i sada je bilo vreme da nam se to isplati. Doneo je laptop, pa seo za mali metalni sto i kao pravi štreber počeo nešto da kucka po tastaturi.

Nerviralo me je to njegovo kuckanje. Sve me je nerviralo. Nisam mogao samo da stojim tu i čekam da neko nešto javi. Što je najgore, vesti su uporno pristizale. Odjednom su svi imali informaciju da je jebeni Anđelo vaskrs'o, ali niko nije imao ništa o Melini.

Seo sam u kola, nagazio gas i samo počeo da vozim. Obilazio sam grad uzduž i poreko i svraćao na sva osamljena i napuštena mesta kojih sam mogao da se setim, ali sve je bilo uzalud. Nisam ništa našao.
To me je bacalo u očaj. Bio sam spreman da prevrnem nebo i zemlju da je nađem. Bio sam spreman da učinim bilo šta. Imao sam pare, imao sam ljude, oružije i opet je sve bilo uzalud. A što sam duže razmišljao o tome očaj bi se pretvarao u bes koji je bio gotovo neizdrživ i dobro je što sam u tim trenucima bio sam, jer bih lako mogao da iskalim svoj bes na nekome ko to nije zaslužio.

Mrzeo sam što mi jebeni crv sumnje nije davao mira, pa sam na momente čak pomišljao da me je Melina napustila. Znam da je to jebena glupost i da, koliko god bila ljuta zbog Rida, ne bi tek tako otišla, ali jebiga... Moj mozak je rešio da me jebe, a ja sam mu to dozvolio.

Poslednje mesto koje sam te noći obišao bio je napušten fabrički krug, mesto na kom smo Anđelo i ja jednom davno vršili neku primopredaju. Pomislio sam da se skot sećao toga i da će možda iz nekog razloga biti baš tamo, ali prevario sam se.
Stajao sam tamo okružen mrakom i tišinom i jebenim strahom da možda nikada više neću videti Melinu. Ta me je mogućnost gušila i istovremeno potpuno paralisala.
Ja koji sam uvek bio spreman da idem glavom kroz zid i da stanem na crtu svakom jebenom seronji koji ima metak u cevi sada sam bio izbezumljen od straha. A onda sam se po ona koji put zapitao da li se Melina plaši. Nisam smeo puno da razmišljam o tome. Svaki put kada bi to pitanje uspelo da se probije do mene trudio sam se da ga ignorišem, jer bih drugačije poludeo.

Odlučio sam da se vratim u bazu kada je iznad mene munja presekla noćno nebo. Na momenat je sve bilo belo, a onda je negde udario grom. Prve kapi kiše bile su krupne i hladne. Osetio sam tek poneku dok sam išao prema automobilu. A onda, baš kada sam seo za volan, kiša je počela da pljuši. Vetar koji je popodne počeo da duva samo se pojačao i vreme je, jednom rečju, postalo pasje.

Vratio sam se u skladište i odjednom su sve oči bile uprte u mene. Delovalo je kao da čekaju da nešto kažem ili uradim, a ja nisam bio sposoban ni za jedno od ta dva. Nisam bio svoj još otkako sam shvatio da je Melina nestala. Sat na zidu pokazivao je da će za petnaestak minuta biti dva sata iza ponoći, a mi i dalje nismo imali ništa. Iza nas su bili sati u kojima se Melina možda borila za život, a ja nisam bio tu da joj pomognem. Izjedalo me je to. Ubijalo me.