Tajne svemira

Potres

00:06. Trgla sam se iz sna. Osetila sam kako se cela kuća ljulja... Kao da je zemljotres. Polako sam ustala iz kreveta i pogledala oko sebe. Ja sam i dalje osećala njihanje. Ali u sobi je sve čvrsto stajalo na svom mestu, kao da se ništa ne dešava. Sve osim moje makete Sunčevog sistema. Ona se ljuljala. Utrnula sam. Podigla sam pogled ka plafonu, koji je bio oblepljen zvezdicama koje svetle u mraku. I videla kako se pomeraju. Kao da je neko naletao na njih, mnogo puta za redom. Pomislila sam da sanjam, tako da sam se vratila u krevet, pokrila se preko glave i zaspala. Ali me je u snu progonila jedna scena. Ja, sama u crnom ništavilu. Lebdim. Oko mene nema ničega. Odjednom, u daljini se pojavljuje bela svetlost, kao jedna tanka linija na horizontu. Tada se budim zadihana, pogledam u svoju maketu i vidim da se njiše. Pa u zvezde. I one se pomeraju. Ali se uvek nekako umirim i zaspim. I to se ponavlja iznova i iznova. Već sam se i navikla. A onda, kada sam sanjala isti san po verovatno dvadeseti put, nisam se probudila čim se pojavila svetlost. Ostala sam tamo još samo trenutak. Ali to je bilo dovoljno da vidim kako svetlost nestaje u crvenoj prašini.