Tajne svemira

Vanesa

   Otišla sam u kabinu i počela da smišljam plan. A onda sam shvatila da to nema smisla. Ne znam ni šta sve Crveni mogu da urade, pobogu! Treba mi Petar...
   Iskočila sam napolje i videla nekoliko ljudi ispred moje kabine.
   - Ko ste vi i šta radite ovde?
   - Rečeno nam je da ništa ne govorimo.
   - Ko vam je to rekao? Ovamo ja treba da poubijam pola sveta sa vama a ne govorite mi ni šta se desilo dok nisam bila tu? Govori!
   - Pa, Vi treba sve vreme da budete tu i ništa ne propuštate.
   - Sad je bilo šta je bilo, slušam!
   - Petar je otišao.
   Šta? Rekla sam da ću ja. Zašto se uopšte toliko brinem za njega? Osim što mi je najveći izvor informacija... Mada imam i druge. Ok, fin je, ali šta sad? Ali ipak me nešto strašno razara pri pomisli da on može da pogine.

~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~

   Petrov P.O.V

   Znali smo i ko je to uradio i gde je. Samo nismo znali šta da radimo. Prvo da oslobodimo Marijinu zvezdu... zašto je uopšte zovem po imenu? Vođa je vođa... U svakom slučaju, prvo ta zvezda, a onda sve ostale. Dobro, mislim da znam šta da radimo.
   - Ehej, mislim da imam plan. Dakle, znamo da je to bila Vanesa (za kim drugim bi ostalo nekoliko crnih vlasi). Treba da se podelimo: vas dvojica, Pavle i Sebastijan, idete kod čuvara zvezde i ubedite ih da su vas poslali kao dodatno obezbeđenje, a ja idem da uhvatim Vanesu. Neću je ubiti jer nam je potrebna. Ivane, ti ćeš sa mnom. U redu?
   - Da... Srećno svima!
   Svi smo se pozdravili, i znali da se možda nikada više nećemo videti.
   Ivan i ja smo krenuli razmišljajući šta da radimo.
   On me je munuo laktom i pokazao glavom ka beloj prilici koja se približava. Bio sam u svojim mislima i nisam je primetio.
   Ko god da je to bio, mahao nam je, ali mi ga nismo prepoznavali. Tek kada se potpuno približila...
   Marija.
   - Ej bre, 'si ti luda da ovde dolaziš tako obučena pa još sama! Odma' da si se vratila!
   Ivan me je blenuo u mene razrogačenih očiju i otovrenih usta.
   - Znam, znam, ne smem tako da razgovaram sa njom. Ali na kraju krajeva, ona nije normalna! U svakom slučaju, mora da se vrati.
   - Ne idem nazad šta god mi rekao. Ne puštam te tamo samog.

~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~

   Marijin P.O.V

   Ključala sam u sebi. Neće on meni da govori šta da radim. Pa, to je maska za ono što sam stvarno osećala.
   Neću da on umre, volm ga... volim ga više od svega!
   Ali nisam želela da me išta vezuje za ovo mesto... Hoću kući. Što pre.
   - Uff kako si tvrda glava.
   Samo sam prekrstila ruke i gledala ga ljutito, ali nežno.
   - Idem sa vama.
   - Paaa osim što ćeš nas u tom belom razotkriti na prvom koraku i što je vrlo rizično a ti moraš da preživiš, možeš bez ikakvog straha da kreneš.
   - Onda ću da skinem ovo čudo?
   - Ne možeš, bez toga je previše jarko svetlo. A i hladno je.
   - Zar nije Vanesa na granici crnog svemira? A za hladnoću ne brini. Prilično san otporna, a obukla sam se doooobro.
   Znala sam da će mi biti hladno, ali šta sad. Ima da idem sa njima.
   - Ohhhh.... dobro, pobedila si. ALI, držiš se iza nas.
   Pristala sam, ali smo svi znali da se to neće desiti.

   (...)

   Sitgli smo do Vanesinog štagoddajetobilo. Ličilo je na leteću kuću. U stvari su to bili kuća i dvorište, najlepše koje sam u životu videla, a u jednom ćošku dorišta se nalazilo nešto kao unutrašnjost automobila. Očigledno se time upravlja. Zagledala sam se u sve to i trgla se kada je Ivan progovorio.
   - Verujem da bi najjednostavnije rešenje bilo da prosto odvezemo ovu skalameriju u belinu i to će ih zaslepeti? Jer oni nemaju odela za zaštitu, smatraju da im ne trebaju. Očigledno se tako ohrabruju da će beli u svakom slučaju nestati, pa im neće biti ni potrebna.
   - Da, Ivane. Ja mislim da je najbolji način da to uradimo da podmetnemo nekoga da ga zarobe, a drugo dvoje da uvezu kućetinu gde treba. To ćete ti (Ivan) i Marija, ja ću prvi da odem i da pokušam da joj uđem u kuću. Tada će me zarobiti, a vi morate brzo da reagujete.
   Samo sam tupo gledala u daljinu, slušala sam ga, ali sam shvatila šta hoće tek kada je krenuo.
   - Ne! Ja idem tamo. Mene ne mogu da ubiju!
   Vrištala sam na njega.
   Onda sam se zaletela i gurnula ga nazad, a ja sam nastavila ka kući.
   - Marijaaaaaaaaaaaa.....
   Glas se izgubio u daljini.
   Ušla sam u dvorište, pa u kuću. Počela sam da pregledam sobe. Sva vrata bila su otovorena. Imala su i brojeve na sebi, i izgledale kao hotelske. Osećala sam da sam sve bliže protivnici. Trojka... ništa. Dvojka... već mi se okretao stomak... niko. Jedinica... jedinica... mora da je tu. Nisam htela da nastavim, ali sam morala. Na kraju krajeva, ne može mi ništa. Pripala mi je muka.
   Pogledala sam po sobi.
   Bila je prazna.
   Ušla sam i počela da pretražujem fioke.
   Imala sam osećaj da me neko posmatra.
   Našla sam Vanesinu zvezdu. Bar sam ja tako mislila.
   Krenula sam ka vratima pomislila kako je sve u redu.
   - Čekala sam te.
   Srce mi je stalo. Trgla sam se kao nikad.
   Prodorne plave oči kao da su gledale unutrašnjost mene. Osećala sam se kao da zna o čemu razmišljam. Pogled joj se premestio na zvezdu u mojoj ruci.
   - Lažna je, znaš to?
   Gledala sam je iznenađeno.
   - Pihh, vođa, a ne može da prepozna lažnu zvezdu života.
   Jurnula sam napolje. Ali ona me je samo zgrabila za mišicu neverovatno brzinom.
   - Ne ideš ti nikuda, draga moja. Ne verujem ni da želiš kada znaš da je tvoj dragi Petar u lancima.
   - N...
   Čekaj, a Ivan? Nisam uspela da pitam... Izgubila sam glas, iona me ne preduhitrila.
   - Da, da. Ne ide sve tako lako kao što izgleda. Petar nije hteo da te zabrinjava, ali bile su vrlo male šanse da vaš plan uspe. Ali kad on nešto kaže, ti mu slepo veruješ, zar ne? Ne razmišljaš svojim mozgom.
   Nakrenula je glavu ka ramenu i sažaljivo me pogledala.
   - Voliš ga, zar ne?
   Ćutala sam neko vreme.
   - Da, volim ga. Koliko god jadno da je to, ne mogu da biram.
    Oči su mi bile pune suza.
   - Zaljubljen je i on u tebe, draga moja. Vidi se iz aviona, što bi ti rekla. Idemo sad. Mogla bi usput da mi objasniš šta je u stvari avion.
   Mrzim je. Išle smo hodnicima i stepenicama jako dugo. Prestala sam da brojim posle 17. sprata.
   Bila sam premorena kada sam videla Petra kako leži na podu, a noga mu je vezada za zid sa nekoliko lanaca. Potrčala sam ka njemu.
   Tek tada sam primetila da sam i ja vezana, a rešetke su nas razdvajale.
   - Uživajte, golupčići.
   Petar se za to vreme uspravio i gledao ju je kako odlazi sa toliko mržnje da sam ja mislila da će je ubiti.
   Još mnogo vremena se čulo lupkanje njenih cipela dok je silazila niz stepenice. Bio je ujednačen i nije trebalo dugo da ja utonem u san.
   Znala sam da je Petar budan i pazi me, i spavala sam mirno prvi put od kada sam počela da sanjam one snove.

Dragi moji, izvinite što ste toliko čekali nastavak, ali bila sam na moru, a od kada sam se vratila, svaki dan se dešava nešto i nisam našla vremena za pisanje. Za raspust ću se potruditi da češće pišem, ali kada mi počne škola, nastavci će biti jednom ili dvaput nedeljno. Šta da radim, nemam vremena :/ Hvala svima koji čitaju <3