Tajne svemira

Zaborav

Ležala sam na krevetu i razmišljala o Sofiji. Kakve sad ona veze ima sa mojim snovima? Zadremala sam i trgla se kada sam čula škljocanje ključaonice. Uspravila sam se i videla veoma zgodnog mladića, obučenog u neko čudno belo odelo. Izgledalo ja veoma debelo i nisam shvatala kako mu nije vrućina, ali ništa nisam pitala.
- Zdravo, ja sam Petar.
Imao je tako nežan i prijatan glas i ja sam pocrvenela čim je progovorio... A onda sam se setila rođendana!
- Moram da idem... Čekaju me drugari..
Zadržao me je čvrstom rukom, pogledao me je u oči i odlučno rekao:
- Ne ideš ti nigde. Potrebna si ovde i sada i od veće je važnosti da ostaneš nego što možeš da zamisliš. Izvini što moram ovo da uradim, ali ništa ne sme da te ometa.
U tom trenutku pod nos mi je stavio neki srebrni prašak i pre nego što sam shvatila šta se dešava, udahnula sam ga i onesvestila se.

- Marija! Marijaaa!
Neko mi je drmao ramena da se probudim.
- MARIJA!
Otvorila sam oči i videla Petrovo lice iznad sebe.
- Budna si, hvala nebesima! Predugo si spavala! Dakle, ti znaš ko si, odakle si došla i sećaš se onih snova, zar ne?
- Uhm... da?
- Odlično. Ne sećaš se nekih stvari koje bi te sputavale u ovom zadatku, samo da znaš. I ne brini, za ovo što ćeš uraditi, potrebno je samo 5 minuta u tvom svemiru, tako da ne brini, niko neće imati vremena a primeti da te nema. Molim te ne razmišljaj o tome i veruj mi, jer sve zavisi od tebe sada i moraš se usredsrediti na zadatak. Dođi ovamo.
Pružio mi je ruku da ustanem. Pogledala sam oko sebe. Nalazili smo se u ogromnoj sali bez prozora. Na zidovi su bili prekriveni najrazličitijim kompjuterima i televizorima, osim jednog na kom su bili okačeni oni pištolji i odela. Ja sam bila ležala na nekakvom stolu.
- Uskoro ćeš morati da znaš šta je sve ovo, tako da uživaj dok možeš. Ostavljam te da se malo odmoriš, pa ću doći za oko pola sata.
Izašao je iz sale i ja sam ostala potpuno sama. Bilo je tako tiho da sam se uplašila samoće. Počela sam da pevušim pesmu. Nobody knows od P!nk. Kao i uvek kada sam usamljena. To je jedna od retkih pesama koje stvarno lepo pevam. Zatvorila sam oči. Osećala sam se kao na koncertu dok mi je glas odjekivao.
Nobody knows, nobody knows but me that I sometimes cry
I could pretend that I'm alsleep when my tears start to fall
I...
Kada sam otpevala poslednji stih pustila sam suzu. Osećala sam da ljudi od mene očekuju velike stvari, a nikoga ne zanima kako se ja osećam i da li sam spremna za to, šta god da me čeka. Kopkao me je i razlog brisanja pamćenja, ali sam odlučila da verujem Petru na reč. Nisam ni bila svesna koliko je vremena prošlo.
Uskoro se Petar vratio.
- Ovako stoje stvari: odvešću te kod vođe i ona će ti sve objasniti.
I užurbano me je odvukao iz sale. Prolazili smo kroz hodnike i hodnike na čijim je zidovima bilo mnogo vrata. Očigledno su to onakve kabine kao moja.
- Ovo je ona tvoja kabina.
Petar je usput pokazao na neka vrata.
- Kako to, dođavola, znaš? Sva vrata su ista!
- Nisu. Kao blizanci su. U početku ih ne razlikuješ, ali posle nekog vremena vidiš sitne razlike i tako znaš koja su koja. Ali, nažalost, sve više se smanjuje potreba za time. Većina ljudi provodi vreme na frontu ili pored, čekajući da uskoči u borbu.
- To su oni sa puškama što usisavaju crnilo?
- Jesu.
Naglo smo se zaustavili ispred jedne ogromne kapije.
- Tu je.
Mala pauza. A onda se začuo drhtav glas iznutra.
- Uvedi je.
Petar otvori vrata i pred nama se prikaza sala slična prethodnoj, sem što je na sredini stajalo nešto kao presto. Nisam odmah primetila staricu koja na njemu sedi, jer se njena odeća utopila u snežnobelu boju čitave sale.
- Dođi mila, sedi ovde.
Pokazivala je na stoličicu ispred sebe. Petar me je gurnuo ka njoj, a onda izašao. Gledala sam molećivo za njim, ali me je samo kruto pogledao i otišao.
- Vratiće se on, ali ne sada. Čak ni o ne sme da zna sve ovo.
Blenula sam zbunjeno u njeno nepristupačno lice. Slatko se nasmejala.
- Dakle, slušaj pažljivo. Pre više vremena nego što možeš da zamisliš, prostor je podeljen. Jedan deo zauzima tvoj svemir. U njemu se nalazi sve dobro što postoji. Drugi deo je ovaj u kome si sada. On je beo. Ovde su ljudi praktično bezosećajni. Sve se zasniva na pravilima. Nema emocija i ljudi se vole na osnovu toga da li se slažu. Oba moraju postojati da bi postojala neka ravnoteža, to je vrlo komplikovano i ne treba ti. Treći deo je zlo. Taj prostor se ne može širiti, jer se širenjem u stvari deli ono postojeće, a oni ništa ne dele, tako da, nije moguće širenje. Njihov prostor se smanjuje našim i vašim širenjem. Ali, oni su se pobunili. Zato postoje loši ljudi kod vas. Pokušavaju da nadoknade gubitke. Ali što je najgore, beli svemir je granica između zla, crvenog svemira, i crnog svemira, a oni su našli način da pretvaraju naš prostor u svoj. To je loše zato što beli svemir ne sme da nestane, a može nastaviti da se širi samo na račun crnog - oni ratnici koje si videla usisavaju crnu materiju i pretvaraju je u belu, i to i radi trenutno, ali ne sme da se nastavi. Ti si određena da to zaustaviš. Nisi slučajno dobila ogrlicu sa zvezdom. U njoj se nalazi sva tvoja moć. To je razlog što je nestala. Crveni su je uzeli i uništavaju je. Ako je unište, sve je gotovo. Oni ne shvataju da će ih prostor uništiti ako ne postoje svemiri pored njihovog koji se šire i gutaju ga. Dakle, moraju se zaustaviti, a ti moraš učestvovati u tome inače je sve gotovo. Ništa neće postojati. Ništa. Ja ću ti uvek biti podrška, ali ti moraš shvatiti šta treba da uradiš u najtežim situacijama. Reci mi da možes to?
- N.. n... ne znam....
Pogledala me je očima punim suza. Shvatila sam da moram da budem hrabra. Uspravila sam se i duboko uzdahnula.
- Hoću. Hoću i mogu. Moram.
Ništa nije rekla, ali videlo se da joj je spao veliki teret kada nisam prosto pobegla i ostavila ih sve na cedilu. Možda sve to i nije istina. Ali mali glasić u mojoj glavi mi je govorio da verujem.