Tajne svemira

Sušte suprotnosti

Pola sedam ujutru. Zvoni mi budilnik. Polako otvaram oči. Inače ga uvek isključim što brže mogu, ali sada ležim u krevetu i slušam. Čini mi se nežnije i lepše nego obično. Verovatno zato što znači da više ne mogu da spavam. Da više nema onih snova. Dok tako razmišljam, alarm prestaje da zvoni. Ustajem sam i gledam oko sebe. Sve je mirno. Zvezde na plafonu se ne pomeraju. Ali san me i dalje plaši. Najviše zato što ne mogu da ga objasnim.
Planirala sam da za školu obučem majicu i starke sa zvezdicama i bele pantalone. Sve sam brižljivo složila na stolicu pored kreveta sinoć. Savršeno je. Pogotovo za danas, moj prvi dan u novoj školi. Ali postoji samo jedan problem. Previše me podseća na ovu burnu noć. A to je sećanje koje definitivno želim da potisnem. Tako da oblačim crne pantalone, jarku, svetloplavu majicu i starke iste boje. Moje omiljene. Kosu vezujem u visoki rep. Uzimam ranac i jurim u školu. Kupiću doručak usput. Samo želim da odem napolje. Da se upoznam sa novim drugaricama. Da odagnam osećaj samoće koji me mori celu noć, verovatno zbog sna.
Počinju časovi. Osećam se kao riba na suvom. Svi pogledaju u mene i došaptavaju se. Ko zna šta misle o meni. Samo ja slušam šta nastavnica govori. Više zato što hoću da ostavim dobar utisak i pokažem joj se u što boljem svetlu, nego što me zanimaju kristalne rešetke grafita o kojima priča. I tako je izgledao moj prvi dan škole. Barem dok se nisu završili časovi.
Čujem zvono šesti put danas. Svi jure preko mene u školsko dvorište. Ja polako hodam iza gomile dece koja jedva čekaju da izađu napolje. Sedam na zidić u dvorištu i prepuštam se svojim mislima. Odjednom začujem užasan podrugljiv glas:
- Jesi li ti ta nova čudakinja o kojoj svi pričaju?
Trgnem se i spazim visoku crnokosu devojku sa još dve svoje verne pratilje, da se tako izrazim. Ima toliko šminke da u trenutku zamišljam nju kako zaranja glavu u šerpu punu pudera. U ruci nosi previše hoću-da-svi-znaju-koliko-sam-kul-i-koliko-imam-para torbu, i, naravno, iPhone 6 koji nosi tako da ga svi vide. Obula je previsoke štikle i usku crvenu haljinu do kolena.
- Ne znam da li sam čudakinja, ali jesam nova - ljubazno joj odgovaram - Zovem se Marija.
Pružam joj ruku, ali se odmiče sa lažnim gađenjem.
- Molim te, ne znam ni ko si ni šta si, a očekuješ da se rukujem sa tobom? Devojko, samo u tvojim snovima.
Dve devojke iza nje se izveštačeno kikoću i žurno kreću za njom. Ja sležem ramenima i ne primećujem mršavu smeđu devojku koja zuri u mene. Odlučujem da krenem kući i baš kada sam bila na kapiji, ta smeđokosa devojka me zaustavlja.
- Hoćeš da ideš kući sa mnom?
- Pa gde stanuješ? Ako ideš u mom smeru, nemam ništa protiv!
- Ja sam u bloku 45. Ti?
- I ja! Odlično, ajde tramvajem, manja je gužva.
I tako krećemo zajedno.
- Ja sam Julija - kaže mi ona i pruža mi ruku.
- Marija, drago mi je.
- Znaš, ona devojka što te je smarala u dvorištu, to je Sofija. Ona je jedna od onih sa nekoliko vernih podanika, da tako kažem, a ostali je preziru, ali nju nije briga. Bitan joj je jedino njen Ajfon i followeri na Instagramu. Postavlja u proseku 10 duck-face slika dnevno. Misli da je nešto posebno i ponaša se prema svima kao prema đubretu, pogotovo prema novima. Tako je bilo i meni. Ja sam došla ovde prošle godine. Inače, svi se plaše da ti priđu i upoznaju se. Misle da si mnogo čudna zato što slušaš na času, a na odmorima si zamišljena.
- Pa, desile su mi se neke čudne stvari o kojma moram dobro da razmislim.
- Ako hoćeš da razgovaraš, slobodno reci. Nije bitno koliko možda zvuči nenormalno.
- Hvala ti, možda ću ti jednom ispričati, ali sada nije trenutak. Ne mogu ni sama da sabere, svoje misli.
- Kako god ti želiš. Razgovaraćemo kad budeš htela i ako budeš htela, ne želim ni na šta da te prisiljavam. Samo želim da znaš da sam tu ako ti trebam.
Na mom licu pojavljuje se osmeh. Prvi put tog dana.
Septembar se polako bliži kraju. Julija i ja uvek idemo zajedno kući i često učimo kod nje, jer ima više mesta. Nerazdvojne smo. Mnogo sam je zavolela i mislim da ću joj uskoro poveriti svoje strahove. San se nije pojavio već ceo mesec, ali i dalje se pomalo plašim. A tu je bila i Sofija. Saznala sam mnogo o njoj već prva tri dana. Ona je sušta suprotnost meni. I to me plaši iz nekog nepoznatog razloga. Ali nekako mi se čini kao da je ja iz nekog pralelnog univerzuma. Jer, po nekim teorijama, svako se rodi i živi u dva paralelna sveta koja nemaju ništa zajedničko. Mislim da počinjem da verujem u to. Ne znam zašto, ali Sofija u meni budi neki neobjašnjiv strah. Tek kasnije ću saznati da ona zna nešto važno što ću ja saznati kroz dosta vremena. Ali u ovom trenutku, odlučujem da je se klonim.