Tajne svemira

Prva borba

Ležala sam u onoj kabinici i razmišljala. Dakle, Sofija je vođa Crvenih. Pa, nije ni čudo što se mrzimo. Rečeno mi je da proučim gomilu fascikla na polici. Malo sam se odmorila, a onda sam se dala na posao. Bilo ih je jako mnogo. Uglavnom su prikazivali najopasnije Crvene ratnike. Crvenom su bila označena imena Sofija Kiprijanović, Vanesa Rubaković, Viktor Sretenović i Marko Vićanović. Moram da se čuvam tih likova. Sofija je Sofija, sa lopatom pudera. Vanesa ima kratku, sjajnu crnu kosu i plave oči. Vrlo je lepa, ali ima neko zlo u očima. Viktor ima plavu, skoro belu kosu i tamnoplave oči. Čuperci mu nemirno beže u različitim pravcima. Marko ima crno-crvenu kosu i bele oči. Učinio mi se najgori od svih. Oni su opkolili Bele sa četiri strane. Takođe, čuvali su moju zvezdu. I dok sam pokušavaka da smislim kako da je vratimo, slušala sam žagor koji se sve više priblišava meni. I, pre nego što sam shvatila šta se dešava, neko je otvorio vrata moje kabine i izvukao me napolje. Zajedno sa mnom ispale su i fascikle.
- Joj, samo nam je to trebalo! Ništa, ti, Nemanja, pokupi na brzinu te papire i stigni nas. Mi idemo na donji front. Vanesa je poludela.
To je bio Petar. Videlo se da je uplašen, ali glas mu je bio čvrst i odlučan. Kao kod pravog vođe. Trčali smo ka vođi. Skoro smo provalili vrata dok smo ulazili u salu, a onda je neko na početku kolone naglo zastao. Svi smo popadali jedni preko drugih. Neko je pritrčao prestolu.
- Mrtva je!
O Bože. Znala sam šta to znači. Nisam mogla da se pomerim. Samo sam prazno gledala ispred sebe.
- Gde je Marija? Marija? Tu si. Ti moraš da je zameniš. Shvataš? Sada nema dvoumljenja. Idi tamo i vodi nas.
- Petre... zašto baš sada?
- Da smo znali da će se ovo desiti, rekli bismo ti ranije. Ali sada, šta je tu je. Znaš šta treba da radiš.
- Ne... ne znam... Ne razumeš. Kako sada ja da sprečim četiri gadna i iskusna ratnika? Reci mi?
- Ja znam još manje. Ne zanima me kako, ali moraš to da rešiš.
Glas mu je bio hladan, ali me je privio uz sebe i tog trenutka znala sam da nikada neću biti sama. Odveo me je do tog prestola. Čoveče, koliko je samo ljudi ovde.
- Um... Rkhkm...
Svi su zaćutali.
- Dobro. Ja ću da zamenim vašeg vođu, samo morate da mi objasnite šta treba da uradim.
Svi su uglas počeli da pričaju.
- Tišina... Tišina!
Muk.
- Petre. Objasni.
Začuo se glas sa kraja gomile.
- Mora se spasiti tvoja zvezda i oduzeti se zvezde Sofiji, Vanesi, Marku i Viktoru. Vidiš, oni su kao ti. Preblem je u tome što je sve to dobro i bližljivo sakriveno. Tako da se vidi, izgleda kao da je na dohvat ruke, ali nije. Ima mnogo prepreka. Mi nee znamo kakve su. Razumela?
- Jesam. U redu. Ima neko ideja? Trebalo bi sve da izložimo pa da se nešto skrpi. Za početak treba da saznamo kako je zvezda uopšte zaštićena. Pretpostavljam da moramo prvo moju da nađemo inače neću biti ni za šta. Ja mislim da treba da se prerušim u njihove sluge, ubedim ih da zvezda nije dovoljno dobro zaštićena, i onda saznam šta treba preći?
- Ne! Ne Vi! Ne! Nedopustivo! Vi se ne smete izlagati talvoj opasnosti! Kakva ideja! Iz dužno poštovanje, jeste li Vi normalni? Šta ako vas prozru? Mrtvi ste i šta ćemo onda mi?
- Vi ćete onda sami da nastavite.
- Šta? Nemoguće!
- Moguće je. Ja sam vođa, zar ne? Ja odlučujem.
Ustala sam i otišla u svoju kabinu. Šta oni misle, da ću njih pustiti da to rade umesto mene? Mislila sam da ja moram da ih spasim.

•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•

Petrov POV

Samo tako je odlučila da žrtvuje svoj život. Moramo da je slušamo, da, ali u ovom trenutku ne shvata koliko je važno da preživi. Moram nešto da preduzmem.
- Molim za tišinu! Ne smemo pustiti Ma... vođu da ide u ovu misiju! Zato ću ja sa troje najhrabrijih ljudi da obavim to. Ona ne sme ništa da zna, je li to jasno? Dakle, tišina o tome.
Ofarbali smo svoja odela u crveno i izgledala su potpuno isto kao i uniforme ostalih Crvenih ratnika. Stavili smo stražu ispred Marijinih vrata i izaši u rat.

Izvinite za malo kraći nastavak, ali danas mi je gužva :/ Sledeći će biti mnogo duži i zanimljiviji :)