Tajne svemira

Zvezda

   7. jun. Petak. Sutra mi je rođendan. Jedva čekam. Legla sam pre dva sata, ali i dalje ne mogu da zaspim. Punim 17 godina. Moj omiljeni broj. Jako sam uzbuđena. Ali imam još jedan čudan osećaj. Kao da će se sutra nešto veliko desiti. Nešto što će promeniti moj život. Polako tonem u san. Misli su mi mutne...
   Crnilo. Ništavilo. Odjednom me zaslepljuje bela svetost. A onda nestaje u crvenoj prašini. U daljini se pojavljuje nekoliko jarko zelenih svetala. A onda nestaju u crnoj senci. A onda se ponovo pojavljuje bela traka na horizontu. Ali se ovaj put još dalje nazire slaba crvena svetlost. Opet zelena svetla koja nestaju u senci.
   - Marija! Marijaaa!
   Neko me trese.
   - Ustaj, zakasnićeš u školu! Kako si uspela da prespavaš alarm?! I vidi kako si se oznojila? Pa šta si to sanjala?
   Polako otvaram oči. To je moja mama.
   - Pravo da ti kažem, nemam pojma.
   Kakva masna laž. Ali ne pada mi napamet da joj ispričam o snu. Odvela bi me kod nekog stručnjaka da razgovaram, a samo mi još fali da nekom strancu objašnjavam kako se iz nepoznatog razloga plašim nekog tupavog sna.
  - Ma nema veze. Danas ti je rođendan i neću dopustiti da ti išta pokvari dan! Poklon čeka!
   Zagrlila sam je. Osećala sam se tako bezbedno u njenim rukama. Poželela sam da nikad ne moram da je pustim. Nežno sa je poljubila u obraz i ustala. Otišla sam da izaberem šta ću da obučem. Najveća moguća muka. Odlučila sam se za crnu suknju do kolena sa belim tufnicama i tri sloja različite dužine, belu majicu sa crnim natpisom, crne dokolenice i bele starke. Stavila sam crno-belu narukvicu koju sam sama napravila, stavila maskaru i otišla na doručak.
  - Danas nam je divan dan, divan dan....
  Trgli su me iz razmišljanja. Na licu mi se pojavio širok osmeh. Moj mali brat je dotrčao i dao mi poklon. To je bila prelepa ogrlica sa srebrnim priveskom u obliku zvezde. U trenutku kada sam je dotakla, osetila sam se nekako snažno. Moćno. Kao da mogu sve. Od tog osećaja sam zadrhtala.

~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~

   Zvonilo je za kraj časova. Konačno. Osećala sam se kao da sam u školi provela oko 1O sati, a ne samo 4. Odmah sam saletela Juliju i zamolila je da dođe kod mene.
   - Važi, važi, šta ti je? Izgledaš baš nervozno od jutros?
   - Reći ću ti sve kada budemo same.
   Samo me je upitno pogledala i krenula za mnom. U tišini smo čekale tramvaj. Ni reč nismo progovorile dok nismo stigle kod mene. Niko nije bio kod kuće. Odlično. Sipala sam nam po čašu vode i otišle smo u moju sobu. Julija je prekinula neprijatnu tišinu.
   - I šta si htela da mi kažeš?
   - Slušaj, znam da će ti ovo izgledati kao besmislice. Ali moram nekome da kažem, a tebi najviše verujem.
   - Vidi, koliko god nenormalno da zvuči, ništa što te muči ne mogu biti besmislice.
   Razvukao mi se širok osmeh. A onda sam se uozbiljila i ispričala joj sve od početka. Usledila je duga tišina. Ja sam samo sedela i blentavo gledala u zid. Sroz sam zaboravila gde sam.
   - Pomozi nam! Uništiće nas sve!
   Čula sam nečiji molećiv glas.
   Onda sam ponovo ugledala belu svetlost. Ali sam sada bila mnogo bliže njoj. Videla sam redove čudnih ljudi. Išli su u nedogled u svim pravcima. U rukama su im bili pištolji. U svakoj po jedan. A oni kao da su usisavali crno ništavilo. A bela svetlost se sve više približavala, sa njima na čelu. Nisam stigla ni da razmislim o onome što vidim, a neka crvena prašna kao da je gurnula ove ljude i svetlost unazad. Više ih nisam videla. Htela sam da odem odatle. Ali nisam mogla. Odjednom se visoko gore pojavila moja srebrna zvezda. Zaslepela me je svojom svetlošću. Ovde je bila nekako bleštava. Ali onda sam sa užasom primetila da ista ona crvena prašina guta moju ogrlicu. Vrlo, vrlo polako. Onda me je okružilo nešto belo i toliko svetlo da nisam mogla da ga trpim ni kroz zatvorene oči.
   - Marija! Marija!
   Otvorila sam oči. Skočila sam na noge i otrčala da proverim je li moja zvezda tu.
   O moj Bože.
   Nestala je.