Tajne svemira

Lice koje se ne zaboravlja

Julijin POV
Marije nije bilo baš dugo. Svi su se zabavljali međusobno, a ja sam sedela po strani i očekivala je. Zamišljala sam da će kao prelepi anđeo ući u sobu. Ali nikako da se pojavi.
Odlučila sam da odem da vidim šta je sa njom. Pažljivo sam se iskrala i otišla u njenu sobu. Ušla sam i pogledala okolo. Nigde nikoga. A onda sam spazila ogledalo. Bilo je crno. A onda sam ugledala traku bele svetlosti koja nestaje u crvenoj prašini, i zelene vatromete. Marijin san. Preplašila sam se. Čoveče, pa ona je možda nekako ušla u ogledalo. Znam, zvuči glupo, ali kada se u njenom ogledalu pojavi njen san, šta može biti previše luda pomisao?
Napravila sam nekoliko sitnih koraka ka ogledalu. Osetila sam blagu silu kako me vuče kao ogledalu. Prišla sam još malo. Sve teže sam se odupirala toj nepoznatoj sili. Bila sam uplašena, ali sam morala saznati šta je sa Marijom. Podigla sam ruku i približila je ogledalu. Nastavila sam da je pomeram očekujući da ću osetiti čvrsto staklo.
Ali je ona samo prošla kroz ram.
Odjednom me je nešto nevidljivo vrlo snažno povuklo ka ogledalu. Uhvatila sam se za nešto, ne znam ni sama za šta. Jedino o čemu sam razmišljala je da me ne usisa ogledalo. Posle nekog vremena, šta god da je to bilo, popustilo je, a ja sam pala na pod. Bila sam iscrpljena.

~•~•~•~•~•~•~•~•~

Lebdela sam u ništavilu. Moja crna majica se uklopila u okolinu, tako da je izgledalo kao da su dve odvojene ruke odlutale od svog vlasnika, a crni kaišići na mojim sandalama kamuflirali su delove mog stopala.
Ugledala sam onu belu svetlost.
Videla sam i one iste ljude.
Njihove "pištolje" koji usisavaju crnilo.
Crvenu prašinu u kojoj sve to nestaje i iznova počinje daleko od mene.
Svoju srebrnu zvezdu koja je jako polako nestajala u crvenoj prašini.
Posmatrala sam je dugo. Nije bila ni blizu da nestane. Ali činilo mi se da je malo više okrnjena nego u snu. Samo malčice. Gledala sam je jako dugo. I u trenutku kada sam primetila da je vrh jednog njenog kraka obavijen crvenilom, osetila sam kao da jedan malecni delić mene izlazi iz tela.
Zaslepela me je ona svetlost iz sna, ali nisam mogla da pobegnem od nje. Prekrila sam oči rukama, čvrsto ih zatvorila, a i dalje me je zaslepljivalo. Neko mi je prišao i uzeo me u naručje. Ja sam samo htela da pobegnem odavde, ali me je ovo toliko iscrpelo da nisam imala snage da se oduprem. Potpuno sam se opustila i uskoro utonula u san.
Probudila sam se u nekoj kabinici. Ležala sam na krevetu. Uspravila sam se i shvatila da krevet zauzima ceo prostor. Levo i desno od mene nalazilo se nešto kao ormani ugađeni u zid, a iza mojih leđa uvučena polica. Ispred mene su bila, verovatno, vrata kroz koja se nije videlo ništa.
Uplašila sam se, a onda sam se setila sinoćnjeg događaja. Ako je to uopšte bilo 'sinoć'. Znala sam da sam dospela na neko čudno mesto. Možda je i vreme drugačije, ko zna. Odlučila sam da ne paničim i da istražim sobicu u kojoj se nalazim.
Krenula sam redom da otvaram vratanca. Tu je bio frižider, televizor, komjuper, lap-top (da, i jedno i drugo), i gomilu stvsrčica kao voki-toki i ostala slična oprema. Iz dela najbližem vratima izašao je sto.
Na polici iza mene nalazile su se pernice, papiri, neke čudne mape, mini-makete nečega što nisam prepoznala, neke knjige i mnogo fascikli.
Sviđala mi se ta kabinica. A onda sam se setila rođendana. Ko zna koliko sam dugo spavala. Pokušala sam da otvorim vrata, ali nisam uspela. Znala sam da nema smisla paničiti. Zato sam uzela nekoliko fascikli sa polica, otvorila jednu i počela da čitam. Izgledalo je kao dosije. U gornjem levom uglu nalazila se slika devojke sa jarko crvenim karminom i previše šminke. To je lice koje se ne može zaboraviti.
Sofija.