Ples uspomena

XV

Ušla sam u salu za fizičko i odmah me je dočekao osećaj zebnje. U vazduhu se osetila bojazan koja mi se uvukla u kosti i strujala celim mojim telom kao košava.

U prostoriji je bilo još dosta devojaka, svih skladnih i smirenih, pravog držanja. Pogledala sam sebe nakon što sam posmatrala njih i odjednom sam postala nesigurna.

Osetila sam kako mi pada krvni pritisak, blagu teskobu iza grudne kosti, dok je hladan znoj počeo da mi natapa dlanove.

Počela sam da žalim zbog odluke da dođem ovde.

A tek sam počela da žalim kad je Luka zakoračio u prostoriju.

Upitno sam ga pogledala, dok je on vešto izbegavao da mi uzvrati pogled. I pre nego što sam stigla da se priberem i skupim hrabrost, audicija je počela.

A Luka je bio taj koji će da svira za nas.

Stala sam poslednja u red dok sam pokušavala da se stopim sa okolinom i nestanem. Ove devojke su prekrasne. Njihovi graciozni pokreti, vanserijska tehnika i fascinantan osećaj za ritam nisu mogli da se porede sa mojim neuglednim i nedovoljno uvežbanim.

Devojke su počinjale i završavale svoje tačke, do tančina uvežbane, jer se one za mesto bore već godinama verovatno. U trenutku sam zaboravila da apsolutno nemam šanse.

A ipak je postojao deo mog uma koji je želeo da se oproba. Nećeš znati dok ne probaš. Samo što je taj deo sad bio sve dalji, jedva nazirući. Samo sam želela da pobegnem odavde i spasim se poniženja.

Slučajno sam bacila pogled na koncentrisan Lukin pogled, dok je, ne odvajajući oči sa klavira, stvarao umetničko delo izvezeno u notama.

Ovde su svi iznimno talentovani, od malena naučeni na međusobna takmičenja, tako kroz život gurajući sebe do vrha.

Osetila sam se sitno i inferiorno u poređenju sa njima, a ostala je samo još jedna devojka koja treba da odradi audiciju pre mene.

Aplauz se promolio prostorijom kad je ta devojka završila svoju izvedbu, dok je meni srce bubnjilo u ušima.

To je to. Trenutak istine.

Pesma je krenula. Ali meni kao da su se odsekle noge, kao da su mi gležnjevi bili ispunjeni peskom. Svi su pogledali u mene u isčekivanju. Njihovi pogledi su kao laseri pekli moju kožu.

A ja jednostavno nisam mogla.

Piščev POV

Bez prava na grešku. Paranoično se osvrtala osoba koračajući blago zamračenim hodnicima. Treperava lampica kraj zida pridodavala je sablasnoj atmosferi. Uvek ućutkana. Zaslepljujući blicevi i svetlost na sve strane i dalje igraju prilici koja šeta pred očima. I dalje čuje daleki odjek njihovih nagađanja.

Letargično i teturavo tumarala je osoba bez cilja. U jednom momentu, u daljini, na samom kraju hodnika, čula se muzika.

Kao oparena, osoba je brzim, polu-trčećim, korakom, stigla do izvora zvuka.

U sred sale, prilika je plesala. Sama. Dok su joj suze tekle niz lice, ispred sebe je osoba posmatrala zamišljenu priliku, koja je izgledala potpuno apstraktno i nepostojeće, kao lik u nekom crtanom filmu. Prigušena svetla pridodavala su nadrealnoj atmosferi, dok je u pozadini brujala violina.

Plesna tačka delovala je privatno. Kao da zalazi u deo njene duše, dok su emocije kuljale iz svakog pokreta, nošene nekom nevidljivom snagom.

Bio je to ples onih tužnih. Nevidljivih. Neshvaćenih. Nešto što je samo deo njih samih, što niko drugi ne zna.

Ali ipak, osoba nije mogla da odoli. Već je držala telefon u vazduhu i sve krišom snimala.

A kad se pesma završila, i kad se plesačica našla na podu plačući, osoba je brzinski šmugnula daleko van domašaja.

ー promatram svaki vaš korak,
u ovoj školi i zidovi imaju uši ー

,,Dobro veče čitaoci,
Danas za vas imam jedan sočan trač.

Svi ste do sad već čuli za našu novu učenicu Dariju.

Ili bolje da kažem, plesačicu?

Procenite i sami.
*snimak*

Uzgred, naše jagnjence nije ni odradilo svoju audiciju.
Prava šteta.

Do sledeće vesti, pozdravlja vas vaša najomiljenija osoba,
Tragač."

Malčice, ali samo malčice, osoba je oklevala.

A zatim je kliknula dugme Objavi.

♡

uživajte :)
pisala sam tragačevu tacku gledišta u non gender tzv. "osoba" maniru kako bih još više pridodala misteriji🤭