Ples uspomena

XIII

Luka POV

Probudio sam se sa glavoboljom koja mi je presecala moždanice, imao sam osećaj kao da mi tri noža seckaju ćeliju po ćeliju.

Pogledao sam oko sebe i zatekao sobu u haosu, nakon sinoćne rođendanske žurke moje sestre. Ustao i nalaktio sam se na sopstvena kolena obuhvatajući šakama glavu i masirajući slepoočnu regiju, silno pokušavajući da odagnam bol koji se prožimao u talasima.

Pogledao sam na sat i video da je tri popodne. Sjajno. Prespavao sam pola dana.

Kilavo sam ustao i zgrabio lek za glavu sa noćnog stočića.

Nikad više neću okusiti alkohol.

Nasmejao sam se na tu pomisao jer i sam znam koliko to nije istina.

Nisam takao telefon jer se ježim od pomisli da mi zračenje ekrana pogorša glavobolju. Nakon obavljene lične higijene i nakon što sam se presvukao u sportsku opremu, uputio sam se ka kuhinji, koja je bila u prizemlju.

Ostatak kuće je bio cakum-pakum, zahvaljujući sobaricama i kućnim pomoćnicama.

U kuhinji je za stolom sedela Lilia, u, blago je reći, raspadnom stanju. Potisnuo sam nagon za smejanjem.

Čim me je videla, uputila mi je jedan ubilački pogled. I dalje smo bili u svađi. Deo mene se momentalno zaledi kad se prisetim oko čega se ta rasprava vodila.

,,Zašto si je zvala?!" besno sam vikao

Lilia je prekrstila noge na fotelji i kao vladarka nad haosom koji je stvorila, odgovorila mi je:
,,Zato što je dobra drugarica"

,,Ti nju čak ni ne poznaješ!"

,,Nisam ni rekla da je meni dobra drugarica. Tebi je." zaverenički je šapnula

Kraljica drame, gladna za tračevima, Lilia, moja sestra, zadovoljno se osmehivala nakon što je napokon pronašla način da još nekom zagorča život. Ovaj put sam na redu bio ja.

Naš odnos je od mog malena je bio promenljiv. Nakon mog doseljenja, nije me podnosila i svakodnevno mi je prigovarala kako sam joj ukrao počasno mesto miljenice u porodici. Ali to nije bilo istina, ona je oduvek bila jedinica i zasigurno utemeljena naslednica. Ja u toj priči samo postojim i ništa više.

Ja sam svoj put morao da krčim samostalno i mukotrpnim radom i trudom.

Odlučio sam se da preskočim doručak i samo produžim napolje kroz glavni ulaz, pa sam se niz trotoar trčeći spustio do trkačke staze koja se nalazila iza ugla, u drugoj ulici, kao sastavni deo parka koji ju je obuhvatao.

Trčanje je oduvek bio moj izduvni ventil. Oštar i svež popodnevni vazduh je davao nagoveštaje da će uskoro zima, ali su barice na putu pomešane sa uvelim lišćem podsećale da jesen i dalje gospodari svetom.

Ali ovog puta, osećao sam se čudno. Osećaj nemogućnosti da se potpuno oslobodim svih misli koje su mi okupirale mozak, što se uvek dešavalo kad god sam trčao, i što je i bio jedan od razloga zašto sam i voleo tu aktivnost. Mogućnost da se potpuno isključim i odvojim od sveta barem na trenutak.

Ovaj put, neka žaoka tuge i straha se svakim mojim korakom povećavala.

Dugo sakrivene emocije usled životnih okolnosti su pretile da izađu na površinu. Nešto što sam toliko godina silno pokušvao da zakopam duboko u kavez svog uma, gradeći oko toga zidine neprobojne.

U jednom momentu, zbrkana osećanja su stvarala nepodnošljivu agoniju praćenu gušenjem i vrtoglavicom, pa sam stao.

Kad god bih zatvorio oči, video bih slike momenata koji su zabranjeni. Kojih ne bi trebalo da se sećam.