Ples uspomena

XXII

Darija POV

Narednih dana sve se vratilo u normalu. Kao da se onaj dan nikad nije dogodio.

Luku nisam videla od incidenta. Nije se pojavljivao u školi, Olivia takođe.

I drago mi je da se sve vratilo u normalu donekle, jer će sad završni testovi za kraj semestra i moram to da izrešavam, jer me direktorka drži na oku.

Atmosfera na kampusu se takođe promenila. Kad sam se pojavila naredni dan u školi, Lisa je bila užasno sumnjičava, ne verujem da mi je poverovala da sam bila bolesna.

Današnji dan je počeo sumorno. Kao i prethodnih nedelju dana.

Stvarno, ponekad počnem da se premišljam da li je bila dobra ideja da dođem ovde. Vreme je svakodnevno toliko tmurno, nije ni čudo što su ljudi ovde džangrizavi i neraspoloženi.

Radujem se praznicima koji slede, jer imam priliku da se vratim u Srbiju da posetim svoju porodicu.

Kad je stigao veliki odmor, išla sam s Lisom nevoljno ka kafeteriji dok sam u jednoj ruci držala knjigu iz biologije i pokušavala da uglavim informacije u mozak za ovo kratko vreme.

,,Ubija me ova škola."
Lisa je kraj mene kukala dok je iznova ponavljala definiciju da bi je zapamtila.

,,Pričaj mi o tome. Nisam stigla da pređem celu poslednju oblast, a ne znam šta pre da ponavljam."

U kafeteriji je bilo napeto — neuobičajena atmosfera. Energija se klackala i osetila sam tenziju koja je izvirala sa svih strana. Brzinski sam prelazila pogledom po stolovima, i isti mi se zaustavio za stolom Elitnih.

Jedan od retkih momenata kad je cela ekipa bila na okupu.

Prvo sam uočila Filipa koji je kuckao poruke na telefonu uznemireno, iako je već bilo ekstremno čudno što je našao vreme da se pojavi ovde za vreme ručka.

Lilia je sedela kraj njega, izraz lica joj je odavao dosadu, kao da joj sva ova pažnja iscrpljuje. U levom uhu je imala bežičnu slušalicu i blago je klimala glavom uz ritam pesme.

Preko puta njih dvoje bili su Luka i Olivia — zagrljeni. Kako je izgledalo izdaleka, ćaskali su i kikotali se, dok je ona vrtela jedan pramen svoje kose oko prsta a on držao svoju šaku na njenom kolenu.

U tom momentu, bilo koja nada da sam imala, nestala je, ako je ikad i postojala. Gard koji se polako spuštao, ciglu po ciglu, sad se magično ponovo izgradio, još jači ovog puta. Ne mogu da verujem da sam mu dozvolila da mi uđe u glavu.

Nisam ni shvatila da sam predugo blenula u njih, dok me Lisa nije prodrmala:
,,D, saberi se! Zovem te već petnaest puta."

,,Oh, izvini. Zamislila sam se nešto."

Pokušala sam mentalno da pokupim deliće sebe koji su se srušili u ovom momentu, ali previše ih je bilo. Osetila sam se kao da se gušim u njima.

Dok smo se približavale našem stolu, čula sam poznati glas kako je uzbuđeno ciknuo:
,,Hej! Dođi sedi ovde kod nas!"

Okrenula sam se, zajedno sa celom školom koja je pomno pratila ovaj momenat i jela svaki pokret, i ugledala nasmejanu Liliu i Filipa kako me zovu rukom.

Vratila sam pogled ka Lisi koja se zaustavila u mestu, i držala otvorena usta u šoku. Malo sam se namrštila, mentalno je pitajući da li je u redu da idem da sednem tamo, a ona je odgovorila mahnitim klimanjem.

Okrenula sam se na peti, dok je svaka moja ćelija vrištala da to ne uradim, i uputila sam se ka tom prokletom stolu.

Luka i Olivia, izgubljeni u svom svetu, nisu ni uočili koga je to Lilia pozvala.

Prišla sam im i zagrljajem pozdravila Filipa i nju pa sela kraj njih, te su u tom momentu su golupčići napokon okrenuli glavu i ugledali me.

,,Ekipa vam je na okupu napokon, vidim." zajedljivo sam prokomentarisala gledajući Luku u oči.

,,Pa, znaš i sama. Period završnih ispita, svi uče." Filip je rekao, te sam svoju pažnju usmerila na njega i Liliu, i ugledala sam ogrlicu koja je suptilno sijala na njenom vratu.

,,O moj Bože, Lils. Ogrlica koju smo ti mi kupili! Drago mi je da ti se sviđa."

,,Obožavam je! Nisam je skinula od rođendana. Ubole ste poklon, ono, skroz."

,,Baš sam srećna zbog toga."

Nas troje smo ćaskali malo, i, uz ceo teret svih pogleda na sebi i još plus Lukin, morala sam da vratim fokus na knjigu. Škola je prioritet, zato sam i došla ovde.

,,Ljubavi, da li bi hteo sa mnom do ormarića? Moram nešto da uzmem." zvonki glas preko puta se probudio, ali nisam mogla da preskočim trag izazova u glasu.

Luka se uznemireno promeškoljio i pomalo nesigurno odgovorio:
,,Ne mogu sad. Kad zvoni, onda ćemo ići."

•
uživajte :)