Ples uspomena

XX

Darija POV

Imali smo naš momenat.

Mogla sam da se ogledam u njegovim očima, koje su se caklile žiškom osećanja, duboko skrivenog.

Bila sam mu bolno blizu. Nosevi su nam se skoro dodirivali. Ali ipak, postojale su barijere. Granice. Prepreke.

A neke od njih nismo mogli da pređemo. Prepoznala sam tu spoznaju u njegovim očima.

Ali ipak, niko nije učinio korak da se odmakne. Samo smo tako stajali, dok je svet oko nas trajao i nastavljao svoje procese, non stop se menjajući.

Samo smo mi ostali stalni. Konstantni. Večni.

Ruka mu je u jednom momentu, zajedno sa pogledom, pala na moju narukvicu. Prineo je moju ruku k sebi, prelazeći palcem po perlama.

Kad je ponovo podigao pogled, teskoba je nasledila onu malopređašnju nepoznatu emociju. Bilo je to breme prošlosti, smešteno u samo jedan komad nakita.

Narukvica nije bila skupocena Pandorina, nije sijala ni zlatom ni srebrom, nije vredela čitavo bogatstvo.

Naprotiv, perlice su se čak izlizale od dugogodišnjeg nošenja.

To je amajlija. Deo života zarobljen u konac i par kamenčića.

Obećanje.

Znala sam da me se setio. Videla sam u načinu na koji mu je dah zatreperio na jedan trenutak, u načinu na koji su mu trepavice pravile senku na obrazima zbog toga što je pognuo glavu malo više, kao da tone.

U sledećem momentu telefon nam je oboma zazvonio, u isto vreme, prekidajući ovaj spokojan trenutak.

Pogledali smo se i polako izvadili telefone, dok sam se ja osvrtala oko sebe panično. Primetivši to, uhvatio me je za ruku i dao utešan stisak, ohrabrujući mene i, verujem, sebe.

Bila je to školska tračara.

– promatram svaki vaš korak, u ovoj školi i zidovi imaju uši –

"Dobro jutro dragi čitaoci,
Vaša omiljena osoba ima dnevnu dozu skandala.

Kad pomislite na Luku Rejndols, šta Vam prvo padne na pamet?

Dečko zlatne budućnosti, buduća zvezda Liverpula, Čelsija? Ili pak Totenhema?

Na slatkim je mukama kad je u pitanju odluka za koji će klub da nastavi da igra.

Ali izgleda da je na slatkim mukama i kad je u pitanju njegov ljubavni život.

U javnosti se pojavio sa misterioznom devojkom.

*fotografija*

Da li ovim odbacuje sva ranija govorkanja o aferi sa ćerkom vlasnika korporacije ,,Innovation Inc"?

Ili se tu opet radi o zaverama, prevarama i lažima, koje prate njihove dve kontroverzne porodice.

Ostaje nam da saznamo.

Do sledećeg viđenja,
Tragač."

Šokirano smo se odvojili dok smo oboje skrolovali po objavi. Fotografisali su nas. U kafiću.

Ali ja sam bila okrenuta leđima na fotki, tako da se nisam oko toga uzrujala previše.

Barem me neće izbaciti iz škole. Za sad.

A onda je more notifikacija krenulo da mi iskače po svim društvenim mrežama.

Svi portali, novinski naslovi, glavna diskusija na internetu je upravo bila slika nas dvoje.

,,Da li to famozni fudbaler Luka Rejnolds ima devojku?"
,,Budući fudbaler Čelsija u javnosti predstavio svoju lepšu polovinu"
,,Porodicu Rejndols nastavljaju da prate skandali, nećete verovati! +FOTO"
,,Ko je misteriozna devojka sina kontroverznog biznismena?"

Svaki naslov je bio gori od prethodnog. Ali svuda se pojavljivala samo jedna fotografija – ona sa objave školske tračare.

A onda je Lukin telefon počeo pomahnitalo da zvoni. Krajičkom oka sam primetila kako je počeo teže da diše.

Odjednom sam osetila kap na glavi i oboje smo u istom trenutku pogledali u nebo. A svet kao da nam se rugao, kiša je ni iz čega počela. Sunce je trebalo da bude na vrhu svog postojanja, a umesto toga, dobili smo kišu.

Neironično sam se osmehnula, i on se trznuo, pogledavši me:
,,Izgleda da baš nemamo sreće."

Posmatrao me je kao da me ne vidi, dok je zamišljeno odgovorio: ,,Izgleda."

Videla sam maglu i njegovim očima, a onaj sjaj je nestao. Malo brže je treptao, kao da pokušava da zamaskira i blokira osećanja. I meni se to često dešavalo. Momenti pre napada panike.

Znala sam šta je jedino ispravno da uradim u ovom momentu.

Položila sam svoju ruku na njegov telefon i uzela ga iz njegove ruke, stišajući zvuk u procesu.

Svoj telefon sam ubacila u jedan džep, a njegov u drugi. Izgledala sam smešno, ali nije me bilo briga.

Počeo je i pljusak, ali niko od nas se nije pomerao.

Obema rukama sam mu obujmila glavu i usmerila pogled ka sebi:
,,Gledaj me. Udah. Izdah."

Naslonio je svoje ruke na moje podlaktice, kao da se drži za slamku spasa.

Trenutno smo jedno drugom bili jedini oslonac i samo smo nas dvoje postojali.

Ali znala sam da to neće potrajati.

•
uživajte🪄