Zabranjena tajna

15. Nikada

Sledećeg jutra sam izbegavala Tadiju kao djavo crkvu. Na doručku nisam bila i kasnije sam čula od mame da nije ni on. Posle doručka sam spakovala kofere i mama me je odvezla u stan u centru Beograda. Za sada sam samo odeću ponela, ali ne sve iz garderobera. Ostavila sam neke stvari kući, kada budem dolazila da imam.

Stan je na trećem spratu zgrade, ali ima lift tako da ne predstavlja problem. Imam u njemu i više nego što je potrebno devojci koja živi sama. Dnevnu sobu, kuhinju u sklopu sa trpezarijom, kupatilo i dve spavaće sobe.

Imam osećaj da će mi prijati ova daljina.

Majka mi je pomogla sa slaganjem odeće u ormar, pa me se vratila kući nakon što smo završile. Ali ne pre nego što mi je najavila kupovinu namirnica, da mogu sama sebi spremati hranu. Želi da mi napuni frižider kako ne bih umrla od gladi. Poprilično sam sigurno da mogu i sama otići u kupovinu, ali majka je majka.

Kako sam imala slobodno vreme, odlučila sam da odem do Milice, koja je ignorisala moje poruke i pozive. Želela sam da popričam o svemu i da se izvinim. Treba da bude zahvalna što nije sa kretenom od Tadije, koji bi je na kraju samo povredio.

Prošetala sam se do njene kuće koja nije daleko od centra i pozvonila. Vrata mi je otvorila njena majka, koja se obradovala mom dolasku. Izgleda da ne zna šta se desilo izmedju mene i Milice.

,,Oo Magdalena, nismo se dugo videle." Primi ne u zagrljaj koji me podseti na bržnu majku.

,,Ćao. Kako si?"

,,Super dušo, udji. Nemoj da stojimo ispred kuće." Otvori širom vrata i skloni se u stranu da me pusti da prođem pored nje.

,,Je l tu Milica? Dolazim nenajavljeno."

,,Jeste. U sobi je. Nešto se čudno dešava sa njom. Je l znaš možda šta je bilo? Tužna je nekako."

,,Popričaću sa njom, ne brini."

Odem na sprat na kome je soba od Milice i pokucam.

,,Ostavi me na miru, mama! Nisam gladna, po stoti put ti kažem!" Čujem Milicu koja viče, misleći verovatno da je njena majka.

,,Ja sam."

Odmah mi otvori vrata.
,,Šta ćeš ti ovde?" Ljutito me pogleda.

,,Ne odgovaraš na poruke i ne javljaš se na telefon. Želim da pričamo."

,,Je l ti nije palo na pamet da ne želim da razgovaramo?" Prkrsti ruke.

,,Znam, ali ja želim. Došla sam da se izvinim." Ne želim da ostavim stvari onako kako su se završile.

,,Tvoje izvinjenje mi ništa ne znači."

,,Svakako želim da ti kažem da mi je žao. Jednostavno sam se zaljubila i pogrešila. Ako možeš oprosti mi." Iskreno kažem.

,,Nisam Bog. On prašta." Okrene se i opet udje u sobu, te pokuša da zatvori vrata, ali ih ja zadržim.

,,Stvarno mi je žao. Znaj to." Uputim joj tužan pogled, a ona mi uzvarti besnim.

,,Meni nije. Je l vam stigao moj poklon?" Uputi mi djavolski osmeh, za kog nema sumnje da je na silu.

,,Kakav poklon?" Zbunim se.

„Niste dobili slike sa mature?" I u tom momentu mi bude jasno o čemu priča. Ona je ta koja je poslala slike na kućnu adresu, a ja sam mislila da je i to deo Tadijine osvete. Znam da ne misli na slike kada smo se svi fotografisali, one još neće doći.

,,Odkud tebi te slike?" Ne mogu da verujem da je to uradila.

,,Otac mi je šef obezbedjenja tog hotela, nije bilo teško nabaviti snimke iz toaleta" Ponosno kaže.