Zabranjena tajna

27. Svet

*DVA MESECA KASNIJE*

Vreme brzo leti. A dok ono prolazi, menjaju se ljudi, menjaju se stvari. Jednostavno život se menja.

Zbog Milovanove bolesti smo se ja i Tadija vratili sa njima da živimo. Ja sam ušla u deveti mesec i uskoro se završava jedno prelepo poglavlje za mene. Trudnoća. Želeli smo da budemo blizu Milovana i Milene. Milovan je teško, terapije ga iscrpljuju, ali njegova snaga za životom je nepokolebljiva. Želja mu je da vidi unuka. Firmu je predao Tadiji iako je bilo jako teško za kratko vreme naučiti Tadiju o poslu koji ga čeka. Naravno, Tadija je bio uporan, kao i Milovan, te su na kraju uspeli da ispune tu Milovanu želju da preda firmu svom sinu. On je sada šef i radi naporno svakog dana za dobrobitak firme. Mnogo se uozbiljio i stvarno sam ponosna na njega.

,,Stigla sam!" Viknem kada udjem u kuću nakon šetnje. Svakog dana prošetam parkom blizu naše kuće. Prija mi.

Zbunim se kada ugledam mnoštvo meni poznatih i dragih lica. Odmah primetim latice ruža na podu i svećice koje osvetljavaju zatamnjenu dnevnu.

Tadija je na kolenima, a u njegovoj ruci kutija sa prstenom.

,,Bože." Stavim ruku preko usta. Ovo nisam očekivala. Kada je ovo sve smislio?

Tu su mama, Milovan, baka i deka, moja drugarica sa fakulteta i Tadijina drugarica Suzana. Svi moji dragi ljudi, a onaj najdraži kleči.

,,Hoćeš da se udaš za mene?" Upita kroz osmeh i automatski izmami moj.

,,Da!!" Vrisnem od sreće, a on ustane, obrgli me oko struka i zavrti nas.

,,Kad si stigao da isplaniraš ovo?" U zadnje vreme je preokupiran poslom, jer je Milovan zvanično izašao iz posla.

,,Imao sam pomoć." Pokaže glavom ka mojoj majci i njegovom saučesniku u zločinu.

,,Zaboravili smo prsten." Izvadi ga iz kutije i stavi mi na desnu ruku.

,,Je l ti se svidja? Ako ne, zamenićemo ga."

,,Savršen je." Skroman je i baš onakav kakav bi ja poželela da kupim.

,,Dobro je." Predje rukom preko čela i obriše nepostojeći znoj.

,,O ne." Izustim kada osetim tečnost i voažnost izmedju nogu. Sranje.

,,Šta je bilo?" Podigne začudjeno obrve.

,,Pukao mi je vodenjak." Obavestim ih iako mogu svi da vide.

Tada kreće akcija. Svi se uspaniče i kreću ka vratima da me vode u bolnicu. Problem? U celoj toj panici zaborave mene. Ja sam ostala u kući.

,,Magdalena!" Vrati se Tadija kada shvati da su me ostavili.

,,Blago meni sa vama." Osetim bol u stomaku, pa se malo savijem u struku.

,,Idemo." Uzme me u naručje i odvede do auta.

,,Jao dušo, mi se uspaničili." Čak i moja majka za koju nikad ne bih rekla.

,,Vidim." Smestimo se u auto nekako skoro svi. Baka i deka će ići svojim autom.

Tadija da po gasu i stignemo brzo u privatnu kliniku gde ću se poroditi. U toku vožnje smo javili da stižemo.

Na vratima klinike me dočekaju kolica i uz pomoć njih me odvezu na pripremu za porodjaj. Tadija samo sme prisustvovati prodjaju.

,,Diši duboko. I napni se kada ti kažem. Na tri." Kaže mi doktor koji stoji izmedju mojih nogu.

Planirala sam da se porodim carskim rezom, ali beba nas je iznenadila. Moj sin ima drugačiji plan. Zato se sada poradjam prirodnim putem.

Krenem pratiti doktorova uputstva dok stežem Tadiju za ruku.

,,Jedan. Dva. Tri. Sad!"

Napnem se iz sve snage u vrisnem od bola. Polomiću Tadijinu ruku koliko je stiskam.

,,Hajde opet, vidim mu glavu!" Ponovo se napnem iz sve snage. Beba je krupna i ovaj bol ne može da se opiše.

,,Evo je glava. Nemoj da staješ."

,,Jao.." Čujem Tadiju, a onda naglo izvadi ruku iz moje. Kada na kratko pogledam ka njemu, vidim da leži na podu.

Super. Toliko o njegovoj podršci.

Jedna od sestara mu je pomogla i ubrzo je došao svesti.

,,I evo! Uspela si!" U prostoriji se začuje plač bebe i kada ga ugledam kao da je vreme stalo.

Tako krvavog i modrog ga prislone na moje grudi i sav bol nestane. Jedino mi je u tom momentu bilo važno da je on dobro.

Moj mali, a veliki svet.

....

,,Kako je lep." Tadija je pomogao Milovanu da uzme bebu u naručje. Ispunila mu se želja i puno mi je srce kada ih vidim.

,,Naš Matija." Nasmešim se.

Do samog porodjaja nisam bila sigurna koje ću ime dati sinu. Prepirala sam se stalno sa Tadijom oko imena, dok nije odustao od imena Petar i pristao na moj predlog. Oba imena su lepa, ali Matija mi se više svidja.

,,Hvala snajka na ovako lepom poklonu. Sada mogu spokojno da umrem." Prvi put me je oslovio snajkom. Iznenadim se. Navikla sam da me zove po imenu ili nadimku Megi.

,,Da može tvoja majka da ga vidi, bila bi ponosna na tebe." Obrati se Tadiji. Znam da je ovo osetljiva tema za njega, zato i razumem kada Tadija stegne pesnice. Radi to da ne bi zaplakao. Ne voli da plače pred drugim ljudima. Jedino je plakao ispred mene.

,,Bila bi." Izgovori tiho.

,,Sine, ponosan sam na tebe. Super si na poslu, uozbiljio si se. Sada imaš i svoju porodicu. Znam da sam bio naporan, ali sve sam radio za tvoje dobro, čak iako sam možda grešio."

,,Znam, tata. "

,,Kada ja odem, čuvajte Milenu." Napune mu se oči suzama.

,,Tata, nećeš ti još dugo. Ne pričaj tako." Tadija se nervira.

,,Koliko sam srećan, ne brinem ni da danas umrem." Nasmeši se.

Ovaj prizor koliko me čini srećnom toliko mi i slama srce. Dočekao je svog unuka koga sa ponosom drži svojim slabim rukama. Osmeh mu je na licu dok ga posmatra kao da je nešto sa drugog sveta.

Iz misli me trgne otvaranje vrata i mama koja je donela buket cveća i neke potrebštine u kesi.
,,Evo i mene." Nasmeje se.

,,Aa. Gde je babin dečko zlatan. Ljubav moja mala." Već vidim da će da razmazi Matiju.

,,I ja postojim." Mahnem rukom, ali me ona izignoriše.

Sad sam ljubomorna na svog sina.

Šalim se, naravno.
.
.
Nismo ni slutili da će se Milovanove reči ispuniti toga dana. Uveče kada se vratio kući, umro je u snu. Ali umro je srećan.