Zabranjena tajna

19. Proslava

Dani prolaze brzo. Toliko brzo da se nedelju dana čine kao jedan dan.

,,Kako teku pripreme?" Upita Milovan majku, dok sedimo kod njih na večeri.

,,Super. Sve je spremno. Jesi probala haljinu koju sam ti kupila?" Obrati se mama meni, baš kada sam prinela viljušku da zagrizem hranu.

,,Nisam." Odložim viljušku.

,,Dušo, nemamo puno vremena. Prekosutra je proslava. Šta ako ti je tesna?" Prekorno me pogleda.

,,Ma sigurno je taman. Razvlači se." Pokušam da se izvadim. Stvarno sam se umrzovoljila. Zarazila se jednom turskom serijom i non stop je gledam.

,,Magdalena." Upozori me.

,,Probaću je kada se vratim kući." To joj izmami osmeh.

,,Javi mi odmah ako je tesna, da bi nabavile drugu. A kad smo već kod tvog stana. Mislim da ne bi trebalo da živiš sama dok si trudna. Najbolje je da se preseliš kod nas." Predloži.

,,Slažem se sa tvojom majkom." Podrži je Milovan.

,,Da li se ti nekada ne slažeš sa njom?" Našalim se, ali on krene da se odbrani, ali ga prekinem. ,,Osim kada je u pitanju Titkok." Sigurna sam da je hteo njega da spomene.

,,Mama, prija mi da budem sama u stanu. I ti često dolaziš, skoro kao da nisam sama." Bukvalno je nekad više u mom stanu nego kod svoje kuće.

,,Plašim se da te ostavljam samu, zato i dolazim."

,,Znam, ali biću ja dobro. Ne brini. I Elena me često posećuje." Ispisala sam se sa fakulteta, ali se idalje družim sa Elenom. Planiram da se upišem na fakultet kada beba malo poraste. Ali otom potom. Kasnije ću da vodim brigu o tome.

,,Ubedjivaću te svakog dana, dok ne popustiš, samo da znaš." Upozori me.

,,Već znam." Nema šanse da se lati te teme. Majka je i mogu da razumem kroz šta prolazi. Sada kada sam trudna, još više se saosećam sa njom. Samo ja volim svoj mir i želim bar da jedna stvar ostane ista, kada se sve drugo menja zbog moje trudnoće. Ja i beba živećemo u mom stanu u centru.

,,Dobro. Ja iskreno jedva čekam nedelju." Promeni temu.

,,I ja Milena, i ja." Kaže Milovan.

,,Pokušavam da ne mislim o tome. Izjeda me to iznenadjenje." Priznam. Od kako smo bile kod ginekologa, svakog dana razmišljam kog je pola beba. Nekoliko puta sam uhvatila sebe u razmišljanju o tome da nazovem ginekologa i jednostavno pitam ga, a da to mama ne sazna. Naravno, ne usudim se to da uradim. Znam koliko mami ovo znači, a i biće lepa uspomena na moju trudnoću.

Mama je sve organizovala i uspela je za dve nedelje sve da završi. Ta žena kada nešto naumi bolje da joj se svi sklanjaju sa puta. I da bombe padaju, ona neće posustati. Zavidim joj na tako čvrstom karakteru.

Kada se vratim kući sa večere, ne prodje ni pet minuta, a da me majka ne bombarduje porukama o haljini. Zato je probam. Bela je i puna elastina, tako da je bez problema navučem na sebe. Eto, tolika frka oko haljine bezpotrebno. Sada mi stomak izgleda i veće nego što jeste, jer belo uvećava. Dogovor je da budemo svi obučeni u belo. Tako da neću biti jedina debela osoba tamo. Svi ćemo kolektivno zbog boje. Biće potpuni kontrast kada se crni balon probuši i iz njega izađu konfete u boji koja će otkriti pol. Toliko informacija sam dobila od mame.

.....

Nedelja nije mogla brže doći. A nedelja donosi lepe vesti. To je proslava koja se održava u maminoj i Milovanovoj kući. Njihova je velika kuća i imaju prostoriju za održavanje mini proslava, koje je Tadija koristio za srednjoškolske žurke. Tadija. Ne mogu da verujem da će živeti neznajući da ima bebu sa mnom. Zaboli me u grudima kada pomislim na njega. Zato se odmah fokusiram na spremanje za proslavu, koja je za dva sata.

Nakon što obučem belu haljinu i obujem bele sandale sa štiklom, krenem da se našminkam. Navikla sam sama da se šminkam. Nisam neki profesionalac, ali znam da nisam ni loša u tome. Oduvek volim šminku i kao mala sam bila opsednuta njome, da sam svakog dana bila izmazana raznim maminim karminima. Ah, ta vremena. Znam da me nešto slično čeka za par godina, ukoliko bude devojčica.

,,Jesi spremna, dušo? Gosti počinju da pristižu." Upita me mama.

,,Gotova sam." Okrenem se ka njoj.

,,Prelepa si." Nasmeši se i samo što ne zaplače.

,,Razmazaćeš šminku!" Upozorim je.

,,Jače je od mene." Suza izdajica joj padne iz oka i ona je obriše pre nego što napravi veću štetu.

,,Hajmo. I ti si lepa, da znaš." Uzvratim kompliment i uhvatim je pod ruku, te zajedno krenemo ka prostoriji gde se održava proslava.

,,Nervozna sam." Priznam. Mrzim ovaj osećaj.

,,Biće ovo veče za pamćenje." I ta njena rečenica će se na kraju i ostvariti. Nismo znale u tom momentu u kom smislu.

Pozdravim se sa par gostiju koji su stigli. Svi mi dele komplimente i maze stomak, što me ponekad iritira, ali se samo osmehnem i produžim do sledećeg gosta. Nismo pozvali mnogo ljudi. Našu užu rodbinu. Baku i deku sa tatine strane. Mamini roditelji nisu nažalaost medju živima. Milovanove i mamine poslovne partnere i prijatelje. Elena i još neki prijatelji sa fakulteta i to je to. Mislim, nije da smo malo, ali nismo ni previše. Taman.

Prostorija je dekorisana plavim i rozim balonima. Sve je u tom fazonu dekorisano. Čak su i stolnjaci plavi i roze. Jedino je balon crni kog trebam probušiti kada dodje vreme za to.

U jednom uglu prostorije je švedski sto sa roze i plavim kolačima. Tu su mafini, neke tortice i još puno drugih dezerta. Naravno, morala sam da uzmem nešto sa tog stola još na početku večeri. Beba zahteva, naravno. Sada bi me mama kritikovala da me može čuti.

Posle nekih pola sata dodje vreme za ono šta smo u protekle dve nedelje umirali da saznamo, naravno nismo bukvalno umirali.

Stojim do dekoracije za slikanje. To je most od šipke na kojoj su prikačeni roze i plavi baloni. Gosti su se podelili u dve grupe. Jedni stoje sa moje leve strane, a drugi sa desne, tako da fotograf i snimatelj kog smo angažovali mogu da stoje ispred mene i snime lepo sve.

Drhtavom desnom rukom držim iglu, a u levoj držim ogromni crni balon na kome piše ,,Boy or a girl?".

,,Jedan, dva, tri..." Krenu da mi odbrojavaju, a ja sve više uzbudjena.

,,Sad!" Čujem majku kako glasno viče i u tom trenutku probušim balon.

Iz njega ispadnu plave konfete i svi počnu da skaču od sreće i da se raduju. Jedina sam ja stajala kao kip ukočena i gledala pravo. Nisam mogla da se radujem, jer momenat koji je trebao da bude najsrećniji pretvorio se u noćnu moru. Na ulazu,koji je naspram mene, stoji ni manje ni više nego poslednja osoba kojoj sam se nadala. Tadija. Gleda začudjeno. I on je ukočen u mestu i vidi se da je iznenadjen time šta vidi isto koliko i ja. Pogled mi pada na njegovu ruku koja drži ruku neke devojke. Pogledam u nju, a ona lepa kao boginja. Drže se za ruke i sudeći po tome kako mu se približila i nešto šapnula na uvo, sigurno nisu prijatelji.

On se vratio i ponovo je slomio moje srce. Ono srce koje sam ubedila da u Tadiji nije mesto u njemu.  Samo sada nisam bitna ja, već beba koja nas povezuje. Stavim ruku na stomak i pomolim se u sebi da je sve ovo samo san.