BATLEROVI (završena)

13. poglavlje

Kristijan nikada nije sebe smatrao tremarošem ili šeprtljom, ali za sve postoji prvi put.
Pred njim je stajala nepoznata devojka, ona koju je pre toga samo jednom u životu video, a čije su ga preplašene oči nagonile da je upozna bolje. Želeo je da je nagovori da mu ispriča kako je, dovraga, dospela tu, jer je bilo i više nego očigledno da tu ne pripada.

Njeno lepo, mlado lice sada je bilo prekriveno teškom šminkom. Na sebi je imala belu, kratku i gotovo prozirnu spavaćicu sa tankim bretelama i samodržeće čarape u istoj boji. Nije morao biti vidovit da bi znao kako joj je ta odeća nametnuta i kako se ona sama verovatno nikad ne bi tako obukla. I dalje je držala pogled prikovan za pod, a on je proklinjao letnje veče, jer kod sebe nije imao ništa čime bi mogao da je ogrne. Mogao je samo da skine majicu, ali znao je da bi joj tako bilo samo još neprijatnije.

- Hablas ingles?* - pitao je odjednom i time iznenadio i sebe i nju.

Potvrdno je klimnula glavom, a on se ohrabrio da nastavi dalje sa pitanjima.

- Kako se zoveš? -
- Reina.** - odgovorila je tiho i po prvi put podigla glavu bojažljivo ga pogledavši.
- Drago mi je. Ja sam Kristijan. - odgovorio je i osmehnuo joj se, ali je ona njegov osmeh pogrešno protumačila.

Uzmakla je za jedan korak unazad obgrlivši se rukama. Drhtala je. Više se nije usuđivala da ga pogleda, a on nije znao kako da joj priđe, a da je ponovo ne uplaši. Podigao je ruke kao da se predaje.

- Slušaj. Neću ti ništa. Obećavam! Hoću samo da pričam sa tobom. Hoću da mi kažeš kako si dospela ovde. Možeš da mi veruješ. Neću te povrediti. -

Iskreno je mislio sve što je rekao i ona je izgleda to prepoznala. Pogledala ga je očima u kojima se nazirala nada, a njega je srce zabolelo, jer mu je ličila na uplašenu životinju uhvaćenu u zamku.
Pružio joj je ruku i ona ju je posle nekoliko trenutaka kolebanja prihvatila. Poveo ju je do kreveta i odmah osetio kako se sva ukipila.

- Samo sedi, molim te. -

Poslušala ga i bezuspešno pokušavala da namesti kratku spavaćicu koja se povukla gore čim je sela. Vukla ju je dole, ali joj je zbog toga dubok izrez na grudima sam još više otkrivao. Kristijanovim radoznalim očima to nije moglo da promakne i bilo mu je drago kada je napokon odustala, jer mu je iznenada postalo prevruće.

- Slušaj. Rekao sam da hoću da pričam sa tobom i to stvarno hoću, ali svi drugi moraju da misle da smo se mi... hm... da smo imali seks. Razumeš? - pitao je kada se spustio u fotelju blizu kreveta.

- Da li ovde ima kamera? - pitao je.
- Nema! Znam to zato što su devojke pričale kad sam došla... Neki čovek je udario jednu devojku i bio uveren da joj niko neće poverovati ako se nekom požali, jer bi to bila njena reč protiv njegove. Zato što nema kamera i nema dokaza i... - Reina se neočekivano raspričala što je Kristijana obradovalo, ali se ona vrlo brzo ućutala misleći da je preterala.
- Dobro je, ali svejedno moramo da budemo što uverljiviji. - odvratio je, a ona se ponovo napela dok su ga njene velike smeđe oči izbezumljeno posmatrale.
- Ne, ne... Ne plaši se. Rekao sam ti da ti neću ništa, ali moram da uradim nešto da drugi poveruju kako smo bili... intimni. -

Činilo se da je razmišljao svega sekund pre nego što je uzviknuo.

- Znam! - izvadio je mobilni telefon iz džepa i pogledao Reinu. Ovo će biti verovatno malo neprijatno, ali je nepohodno. Izvini. - objasnio je pre nego što je počeo da tipka po ekranu.

Trenutak kasnije sa njegovog telefona začulo se dahtanje i stenjanje muškarca i žene, a on je izvinjavajuće ponovo pogledao Reinu. Odložio je telefon na komodu, jer, ako je već morala da sluša sve to, definitivno nije morala da gleda kako se profesionalci jebu pred kamerama.
Da nije imala toliko pudera na licu verovatno bi uspeo da vidi koliko je pocrvenela i po prvi put te večeri joj je bilo drago što je toliko našminkana.