BATLEROVI (završena)

15. poglavlje

Nakon što je poljubio Reinu Kristijan nije mogao ni da pretpostavi da će proći više od nedelju dana pre nego što je opet bude video.
Taj poljubac držao ga je budnim čitave noći. Nije prestajao da razmišlja o njemu ni tokom celog narednog dana i jedva dočekao noć kako bi ponovo mogao da vidi devojku koja je više nego i jedna druga okupirala njegove misli i postala njegova jedina želja.

Međutim, kada se te večeri dovezao ispred "Tunela" shvatio je da nešto nije kako treba. Odustvo automobila na parkingu bila je prva stvar koja ga je uznemirila. Prozori sa prednje strane te neobične građevine uopšte nisu bili osvetljeni.

Šta se, koji kurac, ovde dešava?!

Pošao je prema ulazu. Očekivao je da će ugledati one tipove koji su uvek stajali na istom mestu, ali sada tu nikoga nije bilo. Pružio je ruku da otvori vrata baš u trenutku kada ih je otvorio neko sa druge strane.
Neki tip kog nikad nije ranije tu video sada je pošao napolje. Bio je prljav i prašnjav, a na sebi je imao radne pantalone sa tregerima.

- Klub ne radi. - rekao je nepoznati nameravajući da nastavi dalje svojim putem.
- Čekaj! Kako to misliš ne radi? Kako? Zašto? -

Kristijan je bio svestan da je panika u njegovom glasu bila više nego očigledna, ali nije mogao da se smiri.

- Izbio je požar. Trebaće nekoliko dana da se glavna sala dovede u red. -

Nekoliko dana...

Kristijanu se zavrtelo u glavi. Bio je izbezumljen, jer nije znao ništa o Reini. Nije znao da li je dobro, a nije tek tako mogao da pita za nju, jer bi je tako mogao dovesti u opasnost.

- Pa kad se to desilo? Da li je neko stradao? - pitao je trudeći se da njegovo zanimanje zvuči što bezazlenije.
- Sinoć negde oko ponoći. Nije niko stradao, ali nastao je pravi haos u tom momentu. -

Kristijan je tiho opsovao osetivši olakšanje i bes u isto vreme. Požar je izbio dvadesetak minuta nakon što je on otišao odatle. Da je ostao samo još malo mogao je iskoristiti taj metež da izvuče Reinu. Došlo mu je da se izudara od muke.
Shvatio je da ga njegov sagovornik pomno posmatra i nema sumnje da mu je njegovo ponašanje bilo čudno. Morao je da ode odatle kako ne bi izazvao još veću sumnju.

Bio je očajan. Reina je bila živa, ali da li je bila dobro to nije mogao da zna. Nije bilo načina da dođe do nje. Prostorije u kojima su boravile devojke nalazaile su se skroz iza i bile zaštićene rešetkama i ogradama kao jebeni Alkatraz. A sa druge strane, možda ona uopšte i nije bila tu. Možda su je odveli na neko drugo mesto. Možda su ih sve sklonili dok se klub ponovo ne otvori. Možda će zajebati to što je on sa Piratom dogovorio ekskluzivno pravo na nju i dati je nekom drugom. Zebnja i ljubomora uvukli su mu se u svaku kost u telu dok je kao sumanut stiskao volan i vozio svoj automobil kao da ga ganjaju furije. Za tili čas našao se ispred Kinkejdove zgrade, a da uopšte nije bio svestan da se baš tamo zaputio. Trebalo je sve odmah da mu kaže. Da je porazgovarao sa njim na vreme Reina bi verovatno sada bila slobodna, a ovako nije više bio siguran ni da li će je ponovo videti.
Zapalio je cigaretu pitajući se da li da ode gore ili ne. Koja je vajda od toga što će sada ispričati bratu za Reinu ako je ona zauvek izgubljena za njega. Bio je svestan da zvuči melodramatično, ali nije ga bilo briga i da izgleda kao najveći šonja na svetu. Više nije mario. Ne kada je ona bila u pitanju.

Odvezao se od Kinkejdove zgrade rešen da sačeka da se klub ponovo otvori. Iz predostrožnosti je svake večeri odlazio da proveri da možda ipak nisu završili sa radovima ranije, ali uzalud.

Prošlo je već osam dana otkako je poslednji put video Reinu. Bio je očajan i u usto vreme jako razdražljiv. Jednom rečju, bio je nepodnošljiv. Sam sebi, pre svega, ali i drugima. Svi su primetili da sa njim nešto nije u redu, ali je on uporno tvrdio kako je sve O.K. i jedino što je želeo bilo je da ga svi ostave na miru. Bio je na ivici da nekog ubije.