BATLEROVI (završena)

9. poglavlje

Kinkejd je znao da je pred njim besana noć i zato nije ni pokušavao da zapi. Previše toga je imao na umu da bi uopšte mogao i samo da leži. Umesto toga, nasuo je sebi čašu viskija i pokušao da pićem i cigaretom koliko toliko umiri misli, ali slabo mu je to polazilo za rukom. Bili su tu Kit i njegove neprekidne šeme od kojih je svaka nosila sve goru nevolju. Pored toga, bilo je tu ubistvo Keli Luis i onaj fantomski FBI agent koji se i dalje smucao okolo. A bila je tu i Aleksandra.

Prišao je prozoru i zagledao se u noćno nebo. Centar grada svetleo je pod njegovim nogama, a iza visokih zgrada i širokih bulevara, tamo gde se kuće uredno nižu u dugačke redove nalazila se ona. Njegova Aleksandra. Na samom obodu grada, u poslednjoj kući iza koje je počinjala pustara u kojoj je on jedne večeri mogao poginuti. Bila je tamo sama, a on se kao lav borio sa samim sobom da joj ne ode.
Zašto? Nije bio siguran. Možda zato što je bio loše volje i što bi svojom gadnom naravi u tom trenutku mogao upropastiti ono malo što su za sad imali.

Pa, ipak, đavo mu nije dao mira!
Nije mogao da prestane da razmišlja o tome kako je sutra ponedeljak i kako će Aleksandra otići na posao i tamo sasvim sigurno sresti Lijama Tejna. Nije mogao da je zaključa i tako je spreči da dolazi u kontakt sa drugim muškarcima, a sam Bog zna da bi to najviše voleo. U trenutku je poželeo da nešto slomi. Umesto toga dohvatio je mobilni telefon i pozvao je. Nije bilo bitno što je petnaest minuta do ponoći.

Javila se posle drugog zvona. Nije zvučala pospano, a on se zapitao da li je možda on razlog njene budnosti. Sebično je odlučio da drugi razlog ne može postojati, pa otpio gutljaj viskija u to ime.

- Ne spavaš? - pitao je tiho i zavodljivo.

Od njegovog glasa podišli su je žmarci.

- Kinkejde... - gotovo da je prodahtala njegovo ime, pa jedva odolela porivu da ga pita odakle joj njegov broj, što bi bilo prilično smešno i glupo s obzirom na to da je već nekoliko puta spavala sa njim.

Način na koji je došao do broja bio je potpuno nebitan.

- Da, ja sam. Očekivala si nekog drugog? - pitao je trudeći se da zvuči kao da je namerno provocira.
- Ne, samo sam iznenađena što si pozvao. Obično se samo pojaviš ispred mojih vrata i lupaš kao sumanut! - njegov ton ju je pomalo ljutio, pa je iznenada zvučala odvažno i odsečno.

Nije brinuo zbog toga već se nasmejao glasno i od srca zvučeći kao zlikovac iz crtanih filmova.

- Hoćeš da kažeš da nije tako?! - pitala je iznervirano.
- Trenutno se ne bih usudio da ti protivrečim, ali moram na nešto da te upozorim. - rekao je i na kraju se primetno uozbiljio.
- Na šta to? -

Primetila je promenu u njegovom glasu, pa se sva napela u iščekivanju onoga što će joj reći.

- Ubiću Lijama Tejna ako se bude i samo muvao oko tebe. Zato... ako želiš da živi, drži ga podalje od sebe. - rekao je smireno, a, opet nekako preteće i to nikako nije moglo da joj promakne.

Shvatila je da zadržava dah dok traži način na koji će prihvatiti ono što joj je upravo rekao. Ljudi oko nje su tu reč "ubiću" koristili olako i uvek s ciljem da preuveličaju svoje namere. Kinkejd nije bio kao drugi ljudi. On nije imao potrebu da bilo šta preuveličava i uvek je govorio ono što zaista misli.
Alekesandra se toga i plašila. Osetila je kako srce počinje da joj ludački bije dok je pokušavala da i dalje zvuči smireno.

- Ne budi lud i ne pričaj gluposti! On i ja smo, pre svega, kolege i ne mogu da prestanem da ga viđam samo zato što si ti umislio da polažeš neko pravo na mene i da niko osim tebe ne sme ni da me pogleda! -

Bilo joj je teško da sakrije koliko su ga njene reči zaista zabrinule, a da mu ipak da do znanja kako je strahom ne može kontrolisati.

- Nisam ja ništa umislio, draga! Ti jesi moja, a ono što je moje samo je moje i ničije više! Vodi računa, jer ne bih želeo da mi posle kažeš kako te nisam upozorio! -