BATLEROVI (završena)

20. poglavlje

Zgrade su promicale jedna za drugom dok je crni džip jurio pored njih. Nesvestan brzine kojom su se kretali kao ni okoline koja ih je okruživala Kinkejd je sedeo na zadnjem sedištu dok su mu misli bujale poput nadolazeće oluje. Ukoliko bi ga neko pogledao video bi mirnog ili možda čak nezainteresovanog čoveka kako zuri nekud ispred sebe.
Bio je sve suprotno od toga.

Karlino ubistvo bilo je najteže od svih koje je počinio. Mislio je da smrt već odavno nije u stanju da ga uznemiri, ali prevario se. Verovao je da je vremenom postao čudovište, jer je toliko puta odlučivao ko živi, a ko umire i nikada mu nije čak ni ruka zadrhtala. A sada se ceo tresao kao prut. Gnušao se sebe i svoje slabosti. Gnušao se činjenice da je dozvolio da ga smrt jedne prevarantkinje toliko uznemiri. Jedva je uspeo da gurne cigaretu u usta, a još teže da je pripali. Povukao je prvi dim i zatvorio oči nestrpljiv da što pre ostane sam.

Čim se našao iza zatvorenih vrata svog stana otišao je u dnevnu sobu i natočio sebi izdašnu čašu žestine. Sjurio je piće u sebe i pustio da ga prijatna vrelina obuzme. Drhtavica se donekle smirila, ali ne potpuno. Drugo piće rešilo je taj problem. Uzdahnuo je duboko razmišljajući o onome što trenutno oseća. Bila je to hrpa svega i svačega. Osećanja su mu bila toliko izmešana da ga je gotovo ljutilo što su toliko zbrkana. Pa opet, mogao je u tom svom unutrašnjem haosu izdvojiti nešto što ne bi bilo upadljivije ni da je svetlelo crveno. Bila je to ljutnja i bio je to bes.

Voleo je Karli. Dobro, ne isto kao što je voleo Aleksandru, ali ni on nije više bio isti kao pre. Bio je spreman da zbog nje okrene leđa svojoj porodici. Hteo je da joj predloži da odu negde daleko gde tamna senka njegovog prezimena ne bi mogla da ih prekrije. Bio je spreman na sve zbog žene koja je izmislila sve ono u šta se on zaljubio. Zvao ju je imenom koje uopšte nije bilo njeno. Planirao je budućnost sa njom iako je ona od samog starta znala da za njih dvoje nema budućnosti.

Iznerviran tresnuo je čašu koju je držao u ruci. Razbijeni kristal nije mogao da izbriše ono što ga je mučilo, ali je učinio da malo lakše diše.
Odšetao je do prozora i zagledao se u grad koji se protezao mnogo dalje od onoga što je on mogao da vidi.
Negde tamo, ko zna gde, Tajler je pronašao mesto za njen grob. Mogao je da ga pita gde ju je tačno pokopao, ali odlučio je da to nikad ne učini. Neka je. Neka bude večno izgubljena za njega kako ne bi došao u iskušenje da ode tamo i nad obraslom humkom joj prizna koliko ga je povredila. Pre bi umro nego da učini tako nešto.

I dalje zagledan u daljinu pustio je da mu na pamet padne pitanje od čijeg je odgovora i sam strahovao.
Ako ga je Karlina izdaja ovoliko izbacila iz ležišta šta bi se desilo kada bi ga Aleksandra izdala?
Da li bi uspeo da preživi to?
Da li bi i nju ubio? Da li bi mogao?
Do skoro je bio ubeđen da je ono što osećao prema Karli bilo najviše što su njegove emocije mogle da dosegnu i, pri tom, uopšte nije mislio da je to što su imali mala stvar. Sasvim suprotno, mislio je da više od toga ne može. Da više ne postoji, ali onda je upoznao Aleksandru i sva njegova uverenja otišla su dođavola.

U početku je tu bila samo ta ludačka seksualna privlačnost koja kao da ih je uvukla u nekakav neprobojni mehur iz kog nikada nisu pronašli izlaz, a nije baš ni da su ga tražili.
A onda su, a da toga nisu ni bili svesni, počeli da prelaze nivoe kao u kakvoj igrici. Zajedno su se peli ka vrhu. Držao ju je za ruku dok je zajedno sa njim savladavala prepreke i sada je sa sigurnošću mogao da kaže da je tako prokleto ponosan na nju!

Da li će ih ono što je učinio zbaciti sa vrha? Da li će se igrica poništiti, a oni ponovo biti na početku ili, što je još gore, možda više i neće imati mogućnost da probaju ponovo?

Ipak, ono što je bilo najstrašnije od svega bila je činjenica da se nije kajao. Kinkejd Batler ne oprašta nikad i nikome i da može sve bi učinio ponovo!