Gošća 2

Deo 8. - ženske sudbine

Žene su odvedene u neki provizorni zatvor. To je bio najobičniji prostor ograđen nazubljenim kolčevima visokim oko dva metra. Bili su zabodeni u zemlju i povezani šibljem. U jednom delu je bila nadstrešnica koja je štitila od kiše ili sunca. Ispred kapije koja je bila zatvorena, stajala su dva snažna muškarca naoružana kopljima. Verovatno se smatralo da njih dvojica mogu izaći na kraj sa pet žena. Žene su sedele na zemlji i razgovarale.

-Možda bi mogle odavde pobeći, ako bi se popele jedna drugoj na ramena pa preskočile ogradu, - glasno je razmišljala Eva.

-Dobro je znati da to možemo kad poželimo, problem je šta posle toga kad nas pojure muškarci sa kopljima. - Dodala je Vana.

-Da li smo, gledajući sveukupno napravile neku grešku, odnosno da li smo trebale drugačije postupiti? - Rozu je kao eksperta za sigurnost broda pekla savest zbog situacije u kojoj su se našle.

-Pusti Roza ono što je bilo, razmišljajmo o budućnosti. Bilo je pitanje sata a možda i minuta da stradamo na brodu zbog gubitka energije. Moglo bi se reći i da smo imali sreće što je ovaj vazduh na planeti za disanje. Da nije, koliko dugo bi mogli preživeti sa rezervama kiseonika? Naš posao je veoma rizičan i toga moramo biti svesne. Nismo domaćice pa da jedino brinemo da nam ne zagori ručak, - Agata je pokušala biti konstrukivna.

-Ima li neko predlog šta da radimo? - Eva je i dalje razmišljala o preskakanju ograde kao da je sa druge strane čeka sloboda, skoro pa rajski vrtovi.

-Kao i obično u ovim situacijama, analizirati postojeće stanje i napraviti plan delovanja. - Roza je razmišljala vojnički.

-Da čujem koji je tvoj plan, - uzvratila joj je Eva po malo ironično.

Roza se počešala po glavi ali ništa nije rekla.

-Dosta prepucavanja, - presekla je Agata, - Ovo nam sigurno neće biti stalno boravište. Ovde smo dok ne odluče šta će s nama. Ne planiraju da nas ubiju pa je bar ta briga manje. Šta bi vi konkretno uradile da ste na njihovom mestu? Mi jesmo neka vrsta plena ali svakako neuobičajen. Nije bilo nikakve borbe, što je njih svakako zbunilo. Rekli su gde da idemo mi smo išli, niti smo bežali niti pravili bilo kakve probleme. 

S druge strane mi smo im rizik jer nismo u stanju da im objasnimo ko smo mi. Ako bi pokušali bežati u njima bi se aktivirao lovački nagon pa nam ne bi bilo prijatno. Neke primitivne zajednice kao što je ova nemaju pojam zarobljenika. One osvajaju, ubijaju, pljačkaju, pokupe neke žene, ali im zarobljenici ne trebaju jer im nije razvijena psihologoja radnog iskorištavanja, a borbe za vlast je oduvek bilo i biće.

-Šta ako ipak dobiju zarobljenike? - Roza opet sa vojnom strategijom.

-Svakoj zajednici je u interesu da bude što brojnija jer se tako bolje štiti. To je prirodni zakon. To ne znači da ne postoje grabljivice. Zarobljenicima se nakon nekog vremena ponudi da se priključe zajednici, a ko ne prihvati on se pušta jer ga niko ne želi džabe hraniti. Dakle uvek je neki interes u pitanju.

-Da li ovi divljaci nas žele iskoristiti? - Evu je brinulo nešto konkretno.

-To me uopšte ne bi iznenadilo, međutim interes ne mora biti samo ono što si ti pomislila. Ako bi njima neka naša profesija bila korisna, na to bi oni sigurno obratili pažnju mnogo veću nego na seksualno iskorištavanje. Možda im treba sposoban vojnik ili lekar. Za sada ne vidim kako im moje znanje pilota može pomoći. Eva filolog ih može naučiti čitanju i pisanju ali je to na dugačkom štapu.

Prošlo je par dana.

-Sad kad nema Line šta ćemo da radimo? - Zabrinula se Eva, prvenstveno za svoju bezbednost. Nikakvog znaka nisu imale ni od Line ni od muškaraca.