„Javio sam mami da kasno stižemo doma tako da će prenoćiti." Leon mi prilazi s točno tim riječima dok mobitel vraća u džep svojih hlača. Ne shvaćam poantu toga da svekrva ostane spavati kod nas jer je domjenak dao svoje i pretpostavila sam da uskoro i mi idemo doma. Stoga namršteno pogledam oko nas i slegnem ramenima na jedan praktičan način.
„Koliko dugo si planirao da ostanemo? Mislila sam da idemo pomalo jer su skoro svi otišli i već mi je da ti pravo kažem dosadno. Ne vidim poantu u tome da gnjaviš svoju mamu. Ima i ona svoj život, a Ema je naša obaveza, ne njena."
„Nisu otišli svi, ostali su oni bitni, a i ti si čitavo vrijeme u izvrsnom društvu, ljube! Nemoj misliti da te nisam pratio." Prođe me jeza jer na prvu pomislim da priča o Matiasu koji je već otkad otišao, ali brzo se objasni: „Mislim na alkohol. Koja ti je ovo čaša vina po redu? Gledaj, ja shvaćam da ti je dosadno i da nemaš zajedničkih tema ni s kim osim s Erikom koja je otišla još dok je bio dan, ali samoj sebi otežavaš što se tako očigledno i borbeno opireš uklopiti među nas ostale. Život nije samo zabava."
„Ja stvarno, ali stvarno, Leone, ne znam o čemu ti pričaš. I odmah da ti kažem kako mi nije do svađe. Popila sam nekoliko čaša kao i svi ostali, zar smo došli do toga da mi brojiš?" Odmahnem glavom i odložim punu čašu na stol, a on smjesta uzima tu moju čašu i vrati mi je nazad u ruku.
„Oprosti, ovo sad je ružno zvučalo. Piće je servirano da se pije, naravno. Jedino me malo smeta jer se čak ni ne pretvaraš da ti je lijepo." Pogleda oko nas i začas se vrati iznova u naš mali, sramotni balončić. Zašto kažem sramotni? Pa jer Leon ima zadaću da nas čitavom svijetu predstavi kao idealan par, zato provjerava gleda li nas netko i dok se ovako sa mnom prepire svejedno se smješka. Daleko smo nas dvoje od ideala zapravo, dalo bi se o tome pričati. Moj problem je što me posljednjih mjesec dana ta činjenica muči, gazi i čupa. Nakon pune četiri godine otvorila sam oči i konačno progledala. Ne trebam se pitati zašto je to tako!
„Ma znaš što, u pravu si. Očito nije moj dan, nisam sposobna ni glumiti. Ti ostani do kada hoćeš, ja idem doma." Ponovno odložim čašu i uzmem sa stola torbicu. Prekriva moj dlan svojim.
„Dogovorio sam se s Ivorom i Zlatanom da izađemo na piće u klub." Podignem obrvu. „Znam, nisam čovjek od klubova i ne moraš me gledati kao da ćeš svaki čas prasnuti u smijeh, ljube, ali ja sam praktičan i fleksibilan kada su u igri moguće buduće suradnje koje mi mogu donesti samo dobro."
„Pa odlično, meni bi bilo drago da malo izađeš. Dapače." Odgovorim na njegov osmijeh također osmijehom. Zar traži dozvolu od mene?
„Ideš i ti sa mnom, naravno." Sada mi pak ništa nije jasno i mislim da mi se to vidi po izrazu koji nosim.
„Osmijeh, ljube. Nismo uzalud platili par stotina eura da ti izbijele te lijepe zubiće." Zbunjeno pogleda oko nas, smješkajući se kao prepotentni idiot.
„Aha, a čemu potreba da ja idem s vama?"
Naslanja se na stol kao da ga je ovaj naš razgovor već strašno umorio i kaže mi ozbiljnije: „Jer i oni vode supruge tako da... glupo je da ti ne ideš sa mnom. Eto. Ide li mi se? Definitivno ne. Ali moram, što da radim? Moraš i ti jer ne mogu sam."
„Izgleda da nemam izbora!" Muka mi je jer su Zlatan i taj drugi nadmene, bogate budaletine, a njihove supruge su najbolje prijateljice koje isključivo razgovaraju o temama u kojima nema mjesta ni za kog drugog. Nisu one loše, čak i jako lijepo i njegovano izgledaju u svojim kasnim četrdesetima jer im je život zabava, njega, toplice, odlasci po spa centrima i šopinzi, no rekla bih prije da su podosta zatvorene i ne primaju u svoje društvo više nikoga. Jedna drugoj su dosta. Danas su barem bile dovoljno pristojne da me pozdrave. Ali recimo, gledam ih ovaj čas i ne trude se miješati s nama ostalima. Same sjede za stolom i razgovaraju naoko ozbiljne teme uz šalicu kave i red serviranih kolača ispred njih. Što ću ja zaboga s njima u klubu? Muževe bolje da im ne komentiram detaljnije. Stare prdonje koji su dokaz broj jedan da se novcem ne može kupiti bonton!
