Uzmi me i ne puštaj (Mirjana & Neven)

Četrnaesto poglavlje

Para mi ide na uši koliko sam besna. "Ne gledaj me tako bledo. Izujedaću je ako je sretnem negde." kažem kad uđe u auto. Uplašeno me gleda. Nisam ljuta na njega, ljuta sam na nju. Zašto zabada nos u njegov život kad treba da se pokrije ušima? Prevarila ga je i nosi tuđe dete a trči za njim ko pas i ne pušta ga na miru. Počupaću je.

"Izvini za ovo." uzdahnuo je teško i dao gas. "Ne znam kako ranije nisam video njeno pravo lice. Mnogo ranije sam trebao da je se rešim." govori meni a deluje kao da priča sam sa sobom. Stvarno nisam ljuta na njega, ali moraću stvari da postavim na svoje mesto. Ne još uvek jer znam da je napet zbog svega ali ako se ovakve stvari nastave i nakon razvoda, moraću da razgovaram s njim. Neću da trpim ovakve stvari.

"U redu je Nevene." uhvatim ga za ruku a krajičak usne mu se izvije u sitan osmeh. Stegne moju šaku i prinese je svojim usnama da je poljubi. "Nisam ljuta na tebe, ona me nervira. Samo želim da odemo kući i sa se sklupčam uz tebe, nedostajao si mi." ne mogu njega da krivim, ne nakon svega što je proživeo s njom a i pre nje. Trebaju mu razumevanje i ljubav a ja moram to da mu pružim isto koliko i on pruža meni. Ako on može uvek mene da razume, mogu i ja njega. Baš zato ne želim da ga pritiskam i pravim mu scene bez potrebe.

"I ti si meni nedostajala. Ni ja ne mogu da dočekam da ostanemo sami, tačno bih poludeo od muke da su te zadržali još samo jedan dan." nasmejem se na ovo. Još uvek mi sve deluje nestvarno, on i ja. Zajedno. Biću njegova žena. "Otvori tu pregradu ljubavi." reče i pokaza mi šta da otvorim. Još uvek ga držeći za ruku uradim šta je rekao i automatski mi zasuze oči.

"Nevene, prelep je." iznenađena sam, kupio mi je prsten. Predivan je.

"Sigurno ti se sviđa? Ne deluješ mi tako." trgnem se i pogledam u njega. Još uvek je fokusiran na put ali vidim da se unervozio. Pružim se i poljubim mu obraz pa stavim prsten na ruku.

"Predivan je sunce." sad kažem plačući i smejući se u isto vreme. Stigne do moje kuće i snažno me poljubi. "Samo ga iskreno, nisam očekivala." još uvek se postidim kad me poljubi tako, i uglavnom nisam u stanju da progovorim nakon toga. Ne znam kako sam sad do daha došla uopšte.

"Moja devojčica mora da dobije sve što zaslužuje. U šta god da pogledaš biće tvoje lutkice." nasmešim mu se sramežljivo a on me ovlaš poljubi i brzo se pomeri od mene kad čuje Vida koji ga kudi što me ljubi. "Ne serendaj mali, prebiću te ko mačku. Svoju verenicu ne mogu da poljubim od tog malog smrada." nezadovoljno zabrunda a onda me Vidu u inat opet poljubi. Zasmejem se od muke i gurnem ga od sebe.

"Čuo sam te! Tvoja verenica je moja sestra, i smesta izvuci jezičinu iz njenih usta konjino!" reče pa izvuče glavu iz auta i otvori moja vrata izvlačeći i mene. "Nedostajala si mi sejo." umiljato kaže i ne odolim već mu prstima pokvarim frizuru i okačim mu se oko vrata. Neven je odmah potom izašao iz kola i prošao pored nas još uvek gunđajući. Biću tvoja naredne dve nedelje sunce. Možeš da mi radiš šta god ti padne na pamet kad odu. I kao da mi pročita misli, okrene glavu ka nama i osmehne se zločesto gledajući me u oči. Uzvratim mu istom merom a onda se i Mitar privuče, ljubim ih obojicu naizmenično i osećam kako im se obrati opet kvase. Znam kroz kakvu su agoniju prošli dok sam bila u bolnici, znam jer sam i ja uvek osećala kad njima nije bilo dobro. Ono što je bolelo jednog, bolelo je svo troje. To je ta blizanačka veza, neobjašnjiva, neraskidiva i večna. "Volim vas. I ne želim da nam se više dešavaju loše stvari. Mislim da bih umro da ti se nešto desilo Mici."

"Nije mi ništa, sve je u redu." Mitar nas oboje samo jače stisne. Od Vida nismo često mogli da čujemo ovo. Jeste da on nas voli isto koliko i mi njega ali on nije neko ko će to da kaže. On će uraditi hiljadu stvari da dokaže ljubav, ali reči koristi samo kada je uplašen da će nešto što voli izgubiti. I nekad nisam sigurna da li je to dobra ili loša stvar.

"Ali moglo je da ti bude svašta. I šta bismo nas dvojica onda radili? Ubio bih ga."

"Ućuti više." kratko reče Mitar i Vid ga posluša za divno čudo. "Sa nama je, živa i zdrava i to je najbitnije u ovom momentu. A sad dođi, imamo iznenađenje za tebe." konačno se raspetljamo, obijca me zgrabe za ruku i povedu me iza kuće gde su me dočekali tata, čiča i strina i Rade Cvetanović. Priđem tati i poljubim ga prvog a onda poljubim strica i strinu pa stanem ispred Radeta koji se smeškao i povukao me u zagrljaj.

"Drago mi je što si dobro Mirjana. A drago je i još nekome, odi Blejk!" i kako to kaže iz kuće izleti moja najdraža kobasičasta drugarica i skoči na mene mlateći repom.

"Blejkice devojčice! Divnoćo moja." čučnem i zgrabim je u naručje. Volim ovog psa kao da je moj, volim sve životinje koje su prošle kroz tu ordinaciju ali Blejkli je posebna. "Pa kako su tvoji štenci? Ma ko je bio najhrabriji i doneo na svet pet lepotana?" kao da me razume, cvili i liže me i s vremena ne vreme me gricne kroz igru. "Drago mi je što je vidim. Kako su kučići?" obratim se Radetu opet i spustim Blejk iz naručja pa ustanem.

"Dobro su." reče kratko i nasmeje se. "Za njih četvoro našao sam dobre vlasnike i znam da će biti srećni sa njima i nadao sam se da bi ti uzela onog malog vragolana. Nikola je rekao da se slaže, ostalo je još samo ti da se složiš i Spid je tvoj."

"Da! Hoću!" veselo uzviknem i obesim se Nevenu oko vrata. "Sunce dobiću psa!"

"Brže je rekla da kučetu nego meni!" kaže pokvareno.

"Bezobrazan si!" smejem se zajedno sa ostalima. On je lud.

"Šalim se ljubavi. Drago mi je što ćeš konačno dobiti psa."