Uzmi me i ne puštaj (Mirjana & Neven)

Prolog

Kako prestati da voliš nekoga ko nije za tebe a ko je tu otkad si svesan sebe? Kako prestati voleti nekoga iako znaš da to nije neko koga treba da voliš. Da li je u redu boriti se ili ipak odustati? "Više nisam sigurna šta je pametno.." rekla sam sama sebi gledajući u gola, razvijena leđa pred sobom. On se okrenu i pogleda u mene upitno.

"Šta si rekla lutko?" široko mi se osmehnu, uspem samo da oborim pogled i odmahnem glavom odrično. Osmeh mu padne s lica, pogleda preko ramena u svog dobrog prijatelja a mog oca i videvši da je zauzet okretanjem mesa na roštilju, sedne na stolicu pored mene i spusti šaku na moju nogu na šta se trznem i nekako ga pogledam. "Šta ne valja među nama? Imam osećaj da ne želiš da budem ovde. Nećeš ni u oči da me pogledaš. Jesam li nešto pogrešno uradio ili rekao?"

"Sve je u redu među nama..." tiha sam pošto je sva pažnja bila na nama dvoma. "Nema potrebe da brineš Nevene. Samo sam malo umorna, učila sam do kasno." nevoljno mu nasmešim i upadnem u zagrljaj pun nežnosti. Uzvratila sam zagrljaj i uradila ono što već duže vreme nisam nikako smela. Kao kad sam bila mala, zavukla sam nos u prevoj njegovog vrata i pomirisala ga. Ovaj put to nije bilo dečije i naivno, ovaj put taj potez bio je pun želje, ali niko osim mene to ne znao. I dobro je što sam još uvek u stanju da to krijem. Kada sam ga pustila i izvukla se iz njegovog toplog naručja sve se vratilo u normalu. On je nastavio da se smeje sa mojim tatom i braćom a jedan deo mene je maštao o njemu, dok je drugi pokušao da me urazumi. Veoma dugo i intenzivno raspravljala sam se sa glasovima u svojoj glavi koji nikako nisu delili mišljenje jedan sa drugim. "Večeras izlazim. Zvala me je Ceca da idem sa njom do Amnezije. Ona će uskoro doći da se spremamo." prekinem njihovo smejanje. Čiča i strina me zadovoljno pogledaju a tata me potapše po ruci i široko se nasmeje.

"Izađi lutkice. Drago mi je što je Svetlana uspela da te izvuče iz kuće konačno. Već sam mislio da si preko noći postala bakuta. Nadam se da ćeš i dečka naći već jednom Minjice."

Slatko se zakikoćem i prevrnem očima a pogled mi odluta na Nevena i Željka koji su se grleno smejali mom izrazu lica. "Bakuta nisam, a dečka sigurno neću tražiti u Amneziji tata. I ne, neću da se pomirim sa Lukom jer znam da je to sledeće pitanje koje ćeš mi postaviti." gorko kažem setivši se bivšeg dečka koji je bio jako loše prvo iskustvo.

"Luka i ti ste raskinuli?" Neven zbunjeno upita a ja smognem snage samo da klimnem glavom. "Hvala Bogu. Nije bio za tebe, stalno sam imao utisak da si nesrećna sa njim. Zašto ste raskinuli?" naposletku se setio da pita. Ne kažem ništa odmah, spustim viljušku pored tanjira i progutam knedlu. Nisam spremna za tu priču. Ne mogu ja to.

"Nisam spremna da pričam o tome. Nije ni važno, bitno je samo da je gotovo i da nema nazad. Gde je Sanja, mislila sam da će doći i ona sa tobom." Na brzinu skrenem temu i pažnju sa sebe prebacim na njega. Sada je on bio taj koji je gutao knedle.

"Sanja i ja se razvodimo." objavio je odlučno. Smešak se oteo sa mojih usana što nikome nije uspelo da promakne a na Nevenovom licu takođe se pojavio osmeh. Svima je jasno da ne volim Sanju ni najmanje i nikome nije bilo jasno zašto. Nije čak ni meni, nije mi se uvek dopadao Neven ali prema Sanji nikad nisam bila prijateljski nastrojena. Uvek je bila nekako čudna i gadna. "Jednostavno je odlučila da je tako najbolje a isto i ja mislim." odsekao je gledajući moj izraz lica. Zadovoljno sam se smeškala i ustala od stola kada nam se Ceca pojavila u kuhinji sa punom torbom stvari.

"Dobro veče moja draga porodico Nešić. Dobro veče i Vama Nevene, kako ste? Šta ima novo?" brbljala je sto na sat ljubeći mog oca i strica i strinu. Nevenu je prijateljski pružila ruku i pogledom prošla po dnevnom boravku koji se nalazio u produžetku kuhinje tražeći moje blizance. "Gde su Smrda i Prda?"

"Dobro veče Ceki, jesi gladna? Spremali smo roštilj, znam da voliš." Nikola, moj tata joj se obrati i pomiluje njenu ruku kojom se oslonila na njegovo rame. "Mitar i Vid su sa nekim društvom otišli na vikendicu. Čujem da si nagovorila Minju na izlazak."

"Da, naterala sam je konačno. Jedva ali sam uspela. A za jelo nemam vremena, moram tvoju lepoticu nekako da nateram i da se našminka. Otkako je ostavila Luku nije normalna. Skroz se zapustila, kao da je ne daj Bože jedini na Svetu." reče na brzinu i povede me sa sobom bez da mi da šansu da bilo šta kaže.. Čim smo zatvorile vrata sobe, Ceca mi se grleno nasmejala pošto sam se spustila niz ista ta vrata. "Šta je malecka, jel treba da se pretvorim u Amora i pogodim čika Nevena jednom od svojih ljubavnih strela?"

"More marš. Ne staj mi na muku." stidno kažem a Svetlana prasne u smeh i podigne me sa poda grabeći me za ruku. "Da li je neophodno da se šminkam i da li si stvarno morala da pričaš o Luki? Nisi mogla da nađeš neku drugu temu."

"Znaš da nisam." Ceca slegne ramenima pa iz torbe koju je donela sa sobom izvadi kratku crvenu haljinu na bretele i rajsfešlusom preko celih leđa. "Šta kažeš? Jel dobra?" obrati mi se gledajući u mene preko ogledala koje je visilo na vratima ormana. Uvek je bila đavolski zgodna, i kratke haljine uvek su joj jako dobro stajale. Doduše ona je onaj tip žene koji i džak da navuče na sebe, biće savršena.

"Savršena je. Dopada mi se, sad još samo da nađem i ja nešto. Mislim da ću one farmerke što si mi kupila za rođendan i onaj crveni bodi."

"Nećeš lutko." prekine me u glasnom razmišljanju. Iako sam već uveliko kopala po ormanu u potrazi za bodijem, udarila me je preko ruke. I dovoljno je samo da pogledam u nju da znam šta je naumila. "Ne gledaj me tako. Obući ćeš je večeras. Tebi sam je donela."

Još jednom je pogledam kao da je luda i prasnem u smeh. Ne misli valjda da ću stvarno obući tu haljinu? To čak i nije nešto što bi ja obukla. Ikada u životu. "Ti... reci da se šališ sa mnom Svetlana. Ne možeš da budeš ozbiljna."

"Nikad nisam bila ozbiljnija Mirjana. Uostalom, rekla si da ti se dopada moja ljubimica." reče samozadovoljno jer me je prešla.

"Da, rekla sam. Ali zato što sam mislila da si je sebi donela. Stvarno ne želim da nosim nešto tako kratko."

"Nisam te pitala da li želiš da je obučeš, svakako ćeš je obući. Neću te pustiti iz kuće obučenu kao babu od sto godina. Urazumi se već jednom i počni da se ponašaš u skladu sa svojim godinama. I kako misliš da privučeš Nevenovu pažnju ako ne pokažeš da si zagrejana za njega?"

Zapušim joj usta rukom jer ovde svi sve čuju. "Prva stvar, ja se i ponašam u skladu sa svojim godinama. Druga stvar, ne urlaj ko luda. Treća stvar, ja ne želim da Neven zna da mi se dopada. Ne želim da se zna za to. Da li me razumeš?"

"Dobro, to i mogu da razumem. Ali da se ponašaš u skladu sa svojim godinama e tu se ne slažemo. Vidu i Mitru se ponašaš kao mama čoveče! A obojica su stariji od tebe." nju ne može čovek da pobedi. Poraženo uzmem haljinu od nje i par puta je prevrnem po rukama.

"Šta da obujem na ovo?" ona se zadovoljno nasmeje pošto je pobedila. Nemam živaca za njene lekcije o životu. Kao malo dete zatapše rukama i iz ormana mi doda crne salonke. "U redu. Našminkaću se sama, sad još ti da vidiš šta ćeš obući."

"Za sebe nisam ponela ništa za grad, ponela sam pidžamu i cipele. Mislila sam da uzmem od tebe stvari." klimnem joj glavom i zajedno uronimo u moje carstvo. Nismo puno različite kad je u pitanju odeća, razlikujemo se samo u nijansama a ova haljina je definitivno to što nas dve deli.

Tri, dva, jedan.... krećemo❤️🥰