Uzmi me i ne puštaj (Mirjana & Neven)

Devetnaesto poglavlje

Sedim pored Sanje i ne znam kako da započnem bilo kakav razgovor sa njom, to je možda zato što se nas dve ne poznajemo. Tolike godine je bila sa Nevenom, znam je otkad znam za sebe a nikada nisam mogla da je podnesem. Nisam se ni trudila da je upoznam, nije me zanimala. "Lutkice..." trgnem se kada me dozove omiljenim nadimkom i spusti šaku na moju. Slabo se osmehnem. Nisam u stanju da pričam. "Ako nećeš ne moraš da pričaš sa mnom ali saslušaj me, ovo što ću ti sada reći je jako bitna stvar."

Klimnem glavom i uzvratim nekako taj stisak ruke, to mi je u ovom momentu preko potrebno. A verujem da je i Sanji. Iznenađena sam onime što sam čula, Neven nikada nije podigao ruku na nju a na kraju... završila je sa manijakom. Ne verujem, ne želim da verujem da takvi ljudi postoje. "Neven je divan muškarac, jedan od retkih koji zna da pokaže svoje emocije i koji se istih ne stidi. Samo želim da ga čuvaš i da ga uvek usrećuješ kao sada. Ja ne mogu da poverujem da je ovaj Neven, onaj Neven sa kojim sam ja živela preko deset godina. I želim vam svu sreću na svetu, i kajem se što sam te povredila svojim ponašanjem i rečima. Drago mi je što je Neven srećan s tobom, i duboko u sebi znam da je vaša ljubav ono što je bilo zapisano odavno i ono što je moralo da se desi kad-tad. Želim da vaš zajednički život traje zauvek i uvek se volite ovako." kao što sam rekla, ne poznajem ja nju dovoljno da bih znala govori li istinu ali deluje mi iskreno. "I hvala ti što si ovde danas. Toliko teških reči sam izgovorila, toliko stvari koje su tebe povredile a za koje znam da nisi zaslužila. Žao mi je lepotice, žao mi je što nikada nisam znala da ti budem podrška i oslonac kada ti je to trebalo."

"Hiljadu loših misli mi je prošlo kroz glavu kada me je Neven zvao i rekao da ste u bolnici. Nisam znala šta ću zateći kada dođem... uplašila sam se za tebe, mnogo. I jako mi je drago što si sada dobro." priznam ono što sam mislila da nikada neću priznati ni samoj sebi a ne njoj. Suze mi same od sebe skliznu niz obraze a njena topla šaka nađe se na mom licu i obriše ih. "I molim te obećaj mi da ćeš ga tužiti. Razgovaraću sa Nevenom i Željkom i.."

"Ti ćeš sada da se fokusiraš na druge stvari." kaže smešeći mi se. "Na Nevena, na vaše venčanje i na potomstvo." kako to izgovori sledim se. "Ne gledaj me tako bledo. Dešavaju se slučajnosti, vama dvoma želim prelepu slučajnost koja će ličiti na tebe a koja će čovek biti na njega, veruj mi da će biti i bebe i to kada se najmanje budete nadali."

"Ali kako to da vas dvoje nemate dece? Bili ste zajedno ceo moj život." sve ovo mi je uvrnuto. Sa Sanjom pričam o potomstvu...

"Nas dvoje nismo dovoljno želeli." kaže kao da je to skroz logična stvar na svetu. "I nije nam bilo suđeno a vas dvoje ste definitivno suđeni jedan drugom."

"Sve ovo je čudno." kažem glasno i pustim joj ruku, ona se opet nasmeši a ja osećam kako ludim polako ali sigurno. "Ne kažem da lažeš ali...."

"Ne poznaješ me i ne znaš govorim li istinu." kaže pa se onda setim da je ona psiholog i da ljude čita bez problema kao otvorenu knjigu. "Ali ne brini se, nas dvoje smo odavno završili svoju priču i krivi smo i on i ja. Ne očekujem da budemo najbolje drugarice sada ali znaj da možeš uvek da mi se obratiš kad ti treba razgovor. I to ne govorim sad kao doktor nego kao neko ko je učestvovao u tvom odrastanju i kao neko ko zna kroz šta si sve prošla a tako si mlada."

"Šta se radi devojke?" zahvalim se dragom Bogu što je poslao Nevena u pravom momentu jer ne znam šta da kažem Sanji. Nasmejem mu se slabašno. "Šta je bilo lutko? Jesi okej? Jeste li se posvađale?" podiže obrvu upitno i sumnjičavo gleda u Sanju kao da je na nešto upozorava. Ona prevrne očima pa me opet uhvati za ruku.

"Nisam kreten Nevene." kaže rugajući mu se. "Nismo se posvađale, pričale smo i Minja ne zna je l može da mi veruje. Mislim i zaslužila sam da mi ne veruje ali nismo se podžapale." pogled sa nje skloni na mene a ja samo potvrdno klimnem glavom i ustanem sa stolice uhvativši ga pod ruku.

"Sigurno?" upita nas kao decu na šta se ja zakikoćem a Sanja cokne.

"Sigurno sunce." razbijem njegovu sumnju a onda kao da je sva njegova napetost nestala sama od sebe. "Dobre smo sada, manje više. Šta si ti uradio nevaljalče jedan?"

"Rešio problem." kratko i neodređeno kaže i to me iznervira. Ne volim kad je kratak i neodređen. "Reći ću ti kući ljubavi, ne mogu Sanju da sekiram stvarima koje imam da kažem. A kad smo već kod tebe Sanja.. slušaj ovako. Razgovarao sam sa gazdom stana u kome živim trenutno, s obzirom da je kirija plaćena za narednih godinu dana, dogovorio sam se s njim da čim izađeš iz bolnice pređeš tamo u stan. Minja i ja se selimo u moj, sve tvoje stvari prebaciću ovamo dok izađeš." izdeklamuje u jednom dahu i vidim da Sanji nije svejedno što to čuje ali Nevena nije briga. A nije ni mene.

"U redu Nevene, biće kako ti kažeš." naposletku reče.

"Ne plaši se Sanja." kaže Neven pa pokupi moju torbicu sa stolice. "Miljan te sigurno više neće dirati a ako i pokuša... crno mu se piše. Nas dvoje smo sad otišli i čućemo se sutra u vezi tvoje selidbe. Odmaraj sada i bez stresa i zbog bebe i zbog tebe same, sve sam sredio i nema razloga za strah. Vidimo se." mahnuo joj što je uzvratila sa nekim olakšanjem na licu i mene poveo ka izlazu iz sobe.

"Volim te i hvala ti što joj pomažeš." kažem čim zatvori vrata sobe.

"Volim i ja tebe." zagrli me. "Njoj sam pomogao a sad idemo i tvoje želje da ispunimo." opet je neodređen ali i uzbuđen pa ne želim da mu uskratim to. Pođem isto tako puna entuzijazma za njim a nemam pojma šta me čeka.