Uzmi me i ne puštaj (Mirjana & Neven)

Epilog

•Pet godina kasnije•

"Minja! Sanja! Ova vaša deca opet prave haos. Vidi se da su vaše ćerke, samo se svađaju i čupaju!" kao lud zagalamim kada me devojčice probude vriskom i drekom. Obe ih uzmem u naručje i iznesem kod majki koje su sedele pred kućom i naizmenično ljuljuškale Bojana, Minjinog i mog sina. Selena i Bogdana nastavljaju da se čupaju u mojim rukama oko barbike a ja već polako gubim energiju. "Tačno se vidi da ste ih vas dve rađale. Samo bi se tukle."

"Gledaj ti ovog seronju, ne kukaj tu nego idi po Cecu i Mitra. Sada će stići na stanicu." Sanja mi naredi kao da je ona gazda u ovoj kući a ne Minja... hoću reći ja. Ja sam gazda. Neispavani gazda. "Dođite cure. Šta hoće ovaj od vas?"

"Selena mi ne da igračku!" moja ćerka zakuka na Sanjinu ćerku koja joj se plazi još uvek grleći me oko vrata. Luda kuća. "I tata se ljuti na mene." kaže tužno zagrlivši Sanju koja se zasmeje tako glasno da probudi i Boću kog je Minja jedva uspavala. On zaplače a u Minjinim očima vidim želju da nas sve pobije.

"Ti Nevene prestani da galamiš na decu. A vas dve prekinite sa svađom i raspravom. Ne znam zašto se uopšte i svađate kada sam vam obema kupila istu lutku? Čak su i obučene isto." kaže umorno a ja spustim malu Sanju pa uzmem svog sinčića u ruke pa snažno poljubim Minju. "Premorena sam ljubavi. Otkako mu niču zubići samo me glava boli. Sa Bokicom nismo imali tih problema." kaže pa pomiluje Bogdanu koja se još uvek umiljava Sanji.

"Tatin seronja. Idi odmaraj lutkice, uspavaću ga ja a Mitar i Ceca nek uzmu taksi. Neće im krune spasti sa glave ako ne odem ja po njih."

"Jesi siguran?" sumnjičavo me upita. Juče sam došao sa smene, nisam se naspavao pošteno poslednja tri meseca ali to nije ništa za mene. Samo da mi njih troje budu srećni.

"Idi ljubavi, pomoći će mi Sanja ako negde zapnem." teško joj je čak i da ode na spavanje. Otkako je rodila Bogdanu postala je zrelija a otkako smo usvojili Bojana postala je strožija čak i prema meni. "Volim te lutko." kažem kada me poljubi.

"Volim i ja tebe." svaki put kada joj kažem da je volim nasmeje se isto kao kada sam joj to rekao prvi put. Zajedno smo već pet godina a ja sam još uvek isto lud za njom kao onda. Oženio sam je čim su se one godine Nidža i Žeks vratili sa mora, nisam mogao više da čekam da bude samo moja i da živi sa mnom. Niko se nije bunio, čak su bili i presrećni zbog te naše odluke. Život sa njom je savršen, igrom slučaja dobili smo predivnu ćerkicu za koju oboje živimo a pre malo manje od godinu dana usvojili smo i malog seronju kog volimo više od bilo čega na svetu. Sa Sanjom smo odnose izgladili do te mere da su Minja i ona postale najbolje drugarice. Miljan je kako sam i predviđao ispao pičkica i čim se Selena rodila nestao iz zemlje. Obećao sam sebi da ću i nju čuvati i voleti kao svoju Bogdanu jer ona ipak nema nikakve veze sa time što smo njena majka i ja imali nesuglasice i svađe. I životom se kunem volim je svim srcem, nema mi ništa draže nego kad se Boka i Seli zajedno zatrče meni u zagrljaj.

Selena zna da joj nisam ja tata ali tako me zove, i ne smeta mi to, a ne smeta ni Minji i jako mi je drago zbog toga. Sanja joj to ne dopušta jer smatra da nije u redu ali meni je to najlepša stvar na svetu i tako je otkako se rodila. Bili smo uz Sanju celu trudnoću, Minja joj je pomagala oko kućnih poslova koliko je mogla a ja sam ih obe čuvao i štitio i mogu da kažem da sam ih sačuvao. Miljan se još neko vreme vrteo oko Sanje zbog čega je dobio po labrnji, a Miloš je čim je izašao iz zatvora završio u bolnici kada je umislio da sme opet poći na Minju. Naša Selena je dobila ime koje je zapravo pre Minjinog rođenja bilo namenjeno upravo njoj. Mira je želela da se Minja zove Selena a nakon što je ona umrla, Nikola je želeo da ima večnu uspomenu na svoje zlato i zbog toga je ćerku nazvao po njoj.

Bogdanica je ista mama. Toliko liči na nju da često kažem kako je od mene dobila samo prezime i ništa osim toga. Malo nakon zavrzlame sa Miljanom i Sanjinog ležanja u bolnici saznali smo da je Minja trudna. Nisam mogao da verujem svojim očima i ušima ali bio sam najsrećniji čovek na svetu i dan kada sam čuo da ću biti tata slavim kao drugi rođendan i to bez šale. Poslednjih pet godina svakog šestog septembra slavimo od rane zore do kasno u noć. Slavim moju kraljicu i moju princezu. Mirjanu i Bogdanu.

Bojan je za sada jedini dečak u našoj porodici ali duboko u sebi znam i osećam da će Cecino i Mitrovo bebče biti dečak. Svetlana i Mitar čekaju bebu, ona je trudna dva meseca i jedva čekam da kao teča uzmem to bebče u ruke.

Što se tiče onog malog usranka Vida, on nema u planu da se ženi. Bar ne dok mu neka ne zavrne malo ta njegova muda. On je ostao apsolutno isti kakav je bio pre pet godina a i ceo život pre toga. Lud, harizmatičan i najnasmejanije stvorenje koje sam ja upoznao.

"Volim te tata!" Bokica kaže naslonjena na Sanjine grudi ali širom otvorenih očiju i pogleda uperenog u mene. "Volim i Seku i Boću." Selena i ona se zagrle a Bojan kao da je razumeo šta je ona rekla, nasmeši se i stegne mi palac svojom malom rukicom.

"Volim i ja vas troje. Vi ste moja dečica, moja tri zlata." devojčice ponovo otrče da se igraju ostavljajući po strani lutku zbog koje su se tukle a Sanja i ja ostasmo sami.

"Vredelo je Nevene." najednom kaže gledajući kako ljuljam Boću. "Jednom davno si mi rekao kako tvoj život nema nikakvog smisla. Evo ti jedan smisao u rukama, drugi trčkara sa mojim smislom a treći ti leži u spavaćoj sobi. Ti si srećan čovek, konačno. I jako sam srećna zbog tebe."

"U pravu si. Vredelo je." kažem iznenađen. To sam joj rekao kada smo se upoznali u srednjoj školi. I ja sam zaboravio na to a ona se ipak seća. Otkako joj se desila ta nezgoda postala je drugačija, postala je ono što mi je bila pre naše veze. Dobar prijatelj i neko na koga mogu da se oslonim. "Dok sam živ, oni su moj smisao. A biće i nakon toga."

"Nikad ti nisam rekla ali... hvala ti što ne odvajaš Selenu od svoje dece." znao sam da je to tišti sve ove godine ali nema potrebe za ovakvim stvarima. Vređa me upravo.

"Pričaš gluposti Sanja. Selena je moja mila devojčica i uvek ću biti tu za nju. Vređaš me sada."

"Oprosti. Samo sam vam oboma previše zahvalna. Tebi što si bio tu kada ja nisam bila fer i Minji koja je oprostila."

"To je stvar čovečnosti. Ako umeš da oprostiš i pružiš novu šansu nekome znači da si čovek." ne završim do kraja jer čujem onu ludu trudnicu kako ciči čim uđe u dvorište dozivajući devojčice dok Mitar nosi neke kese i njihove torbe za sobom. Malo nakon venčanja preselili smo se u Valjevo. Sanja sa Selenom dolazi vikendima i kada je na odmoru kao sada a Vid, Mitar i Ceca povremeno. I sada kad pogledam unazad Sanja je zaista u pravu. Vredela je ona patnja, vredeo je bol. Konačno sam srećan. Konačno imam ono najvažnije. Imam nju moju vilu. I našu decu, našu porodicu.

Dođosmo do kraja. Hvala vam na svakom komentaru i svakom lajkiću. Ljubim vas puno i nadam se da se uskoro družimo sa nekim novim ljudima u nekoj novoj pričici. Voli vas vaša Marija!❤️🥰