"Između dimenzija" // 🔛

13.

• Cameron Hidalgo •

Došavši u hotel na recepciji su nam rekli da je naša soba na poslednjem spratu. Ništa mi nije bilo jasno, rezervisao sam dve sobe.

„Rezervisao sam dve sobe, kakva jedna soba!?“, besno upitam kada malo povisim ton.

„Proveriću opet gospodine.“, uputi mi ta žena na recepciji i spusti pogled ka laptopu, to je potrajalo par sekundi, pa mi se opet obratila. „Samo jedna soba gospodine.“

„Onda želim da rezervišem sada još jednu.“, izgovorim kroz zube kada stavim šaku na sto za recepcije.

„U hotelu nema više slobodnih soba gospodine.“, živci su mi sve tanji, Mila je nemo stajala pored mene čekajući da nešto rešim oko ovog nesporazuma.

„Idemo pronaći drugi hotel.“, procedim joj kroz zube, a ona pođe za mnom. Kada smo seli u auto rekao sam vozačku da pozove i proveri sve hotele u gradu, neki se nisu javljali, a većina su bili zauzeti, a oni koji nisu su bili daleko. Jebeno je nemoguće da su svi zauzeti. Nevoljno se vratimo u hotel, a zatim uzmemo ključ od sobe. Na ulasku u sobu, krevet je stajao na sredini iste, ispred njega, na zidu veliki tv, a desno od vrata kupatilo. U ćošku sobe se nalazila fotelja, kao i dvosed, a ispred istih sto. Soba je bila velika, sa terasom sa pogledom na celi grad.

Primetio sam kada je odložila kofer uz zid i prešla sobom izavši na terasu. Naslonila se na ogradu iste i bacila pogled na grad. Odložim kofer u stranu i skinem sako bacivši ga na krevet.

„Nismo došli da se odmaramo.“, izustim kada stanem pored nje, a ona se uspravi.

„Znam, samo sam..“, prekinem je.

„Spavaćeš na dvosedu.“, tada pogleda ka meni, ali se nije usudila ništa reći. Kratko je zadržala pogled ka meni, a zatim ga vratila napred.

„Kada je sastanak?“, upita kada stavi ruku ispod brade.

„Sutra ujutro.“, ništa više nije ni rekla ni pitala. Ubrzo je palo veče, dok je ona radila nešto na laptopu, ja sam se istuširao. Obavijem peškir oko struka i tako izađem iz kupatila jer mi je sva odeća bila u sobi. Kada je čula zatvaranje vrata podigla je pogled ka meni i tako buljila par trenutaka. Ko i ne bi? Savršeno sam građen i naravno da sam svestan toga. Obožavam kada me devojke gledaju i zamišljaju šta bi mi radile. Iako to većini ostane neispunjena želja. „Buljiš.“, dodam kada se nasmejem u kut usne jer sam da je to nerviralo. Taj moj osmeh koji je provocirao.

„Ne, ne buljim.“, porekne to kada zatvori laptop i ustane sa fotelje. Ostao sam u istom položaju dok sam posmatrao kako skida štikle i sklanja ih pored kofera. Primetio sam kako je jako niska bez njih. Otvorila je kofer i iz njega izvukla crni neseser koji je ponela sa sobom u kupatilo. Obukao sam belu majicu kratkih rukava i sivu trenerku, a zatim se bacio na krevet uzevši telefon u ruke. Baš u tom momentu oglasio se njen telefon, dva puta, uzastopno. Izignorisao sam to, ali kada se oglasio ponovo, ustao sam da vidim ko je. Ne znam zašto, ali zanimalo me. Dodirnem ekran telefona te se on upali, a na istom se pojave dve poruke od Liama. Liam? Zašto joj on piše?

„Kako ti je sa mojim bratom? Nadam se da nije zahtevan previše, kao što zna da bude.“, skupim obrve na tu poruku, a ostale ne uspem pročitati. Na zvuk otključavanja vrata vratim telefon na sto i ponovo se bacim na krevet. Izašla je iz kupatila sa kosom vezanom u neurednu punđu, bez šminke sa čestkicom u ruci.

„Zaboravila sam telefon.“, izgovori dok je uzimala isti sa stola, a zatim se vratila u kupatilo.

.

Okrenem se ponovo na leđa pokušavajući da zaspim, ali mi nije išlo od ruke. Premestim se u sedeći položaj usmerivši pogled ka njoj. Kao što sam joj i rekao, spavala je na dvosedu. Zagrizem donju usnu, a zatim ustanem i dođem do nje. Zastao sam na sekund, zagledavši se u nju. Jednu ruku je stavila pod glavu, a drugom je obgrlila pokrivač. Sklonim pokrivač sa nje nakon čega je uzmem u naručije. Glava joj padne na moje gole grudi, dok je takođe i jednu ruku držala na istim. Spustim je na krevet, a zatim prebacim pokrivač preko nje i izađem na terasu. Nisam mogao da izbacim iz glave Liamovu poruku. Zašto me uopšte to zanima? Zašto, pobogu, razmišljam o tome?