"Između dimenzija" // 🔛

5.

Osetim jak stisak oko zgloba svoje ruke, te se kroz svega par sekundi nađem u kancelariji. Nije bila moja, a ni Marinina, čak ni Alenova kancarija, već Cameronova. Dah mi zastane kada shvatim da je svega par centimetara udaljen od mene, a ja prikovana uz vrata kancarije. Htela sam da progovorim, ali reči jednostavno nisu izlazila iz mojih usta. Njegov hladan pogled bio je upućen ka meni, skupljenih obrva na licu.

„Kakve jebene gluposti pričaš!?“, povisi ton što me natera da se na sekund trznem. Nije mi bilo jasno o čemu priča.

„Ne shvatam o..“, prekine me ubacivši se u moju rečenicu.

„Nijeda devojka nikada nije mene odbila.“, aha, sada mi je jasno o čemu se ovde radi, ali šta ja imam sa tim. Reč nisam rekla o toj sceni, a kamo li da preokrenula priču.

„Budite uvereni da reč nisam rekla, da jesam, ne bih bila tako blaga sa rečima.“, okej, otkud ovo, samo upadam u probleme. Glasno se nasmeje kada prođe rukom kroz kosu i tako je, delimično, vrati nazad.

„Budi uverena da ja neću biti blag.“, odsečno kaže što moje telo natera da se naježi. Kroz par trenutaka ne osetim više njegov stisak oko svoje ruke, nakon čega se i odmakne od mene. U momentu kada sam se udaljila od vrata ista su se naglo otvorila. U kancelariju je ušao čovek, zapravo dvojica. Visok, građen malo jače, u crnom odelu. A drugi malo niži, ali takođe dobro građen. „Koji kurac radiš?“, besno upita Cameron momka koji je ostao u kancariji. Ovaj malo viši je, pretpostavljam, obezbeđenje.

„Žao mi je Cameron, nisam uspeo da..“, prekine ga.

„Da li si realno jebeno? Znaš koliko mi je to bitno!“, besno mu se obrati, ponovo.

„Da, ali..“, ne stigne momak ni da mu kaže šta je već hteo, Cameron, ni odakle izvadi pištolj i uperi ka njemu.

„Dosta mi je vas nesposobnih.“, procedi kroz zube kada ispali metak, a momak pored mene padne. Od šoka se ukočim na mestu, ali uspem da stavim ruke preko usta kako ne bih vrištala. Metak niko nije čuo jer se na pištolju nalazio prigušivač.

„Ubio si ga..“, jedva izgovorim kada spustim pogled ka, sada mrtvom telu, koje se nalazilo odmah pored mene. „Jebeno si ga ubio.“, ponovo vratim pogled ka njemu.

„Jebeni kreten“, kaže opušteno kada se okrene ka prozoru zgrade.

„Ti si jebeno bolestan.“, ponovo viknem na njega.

„Prešli smo na ti, gospođice Winchester.“, smesti se na stolicu stavivši ruke na sto. „O ovome ni reči.“, kaže odsečno, sada shvatam da je mrtav ozbiljan oko toga da će mi napraviti pakao od života. Okrenem se ka vratima kada čovek iz obezbeđenja ponovo uđe u kancelariju. „Nosi ga, da niko ne primeti, ne želim greške.“, znala sam da je jebeni perfekcionista u svim poslu, ali ovo.. Ovo je previše. Napustim kancelariju prije ovog čoveka i ubrzano uđem u svoju. Nikako nisam uspevala da dođem sebi, ovo mi je ulilo strah u kosti. Ko je on jebeno? Trzne me kucanje na vrata, Marina.

„Hej, izlaziš na pauzu?“, upita me, a ja klimnem glavom. „Idemo onda zajedno.“, nakon što ustanem napustimo firmu i odemo u kafić pored, a pre toga pokupimo neka peciva u pekari koja smo jele uz kafu.

„Kako je prošao izlazak sa Abbyem? Nikako nisam uhvatila vremena da te pitam to.“, upitam je prije gutljaja kafe, a ona na to spusti pecivo na sto i krene da priča.

„Prvo me odveo u restoran, kako je bilo romantično Mila!“, u njenom pogledu se videla zaljubljenost. „Nakon toga smo imali car date, divna muzika, divna atmosfera.“, popije gutljaj kafe i nastavi da mi priča svaki detalj sa njihovog izlaska. Na kraju večeri završili su kod nje, i bila je burna noć. Sve vreme sam u glavi vrtela scenario od malo pre. I dalje mi stvara jezu, ali joj ipak ništa nisam pomenula. Prvi put držim jezik za zubima o nečemu. Ali i bolje. Ko zna na šta je taj čovek sve spreman. Nakon završene pauze već smo bile u firmi i nastavile sa poslom.