Slatko Sanjaj Anđele: Tvoja ljubav je zločin [Dio I]

Nisam znala da je ljubav bolest moja...

Gledala sam nepomično u njega nekoliko trenutaka pokušavajući da složim sve što sam mu upravo rekla, da znam kako nastaviti. Srce mi je brzalo rad svakom sekundom, morala sam brzo doći k sebi inače će zaista misliti da nisam normalna. Prestani buljiti i progovori!!! Ali šta da mu kažem? Da sam pozivajući broj koji sam našla u njegovoj sobi saznala da moj tata ima seksualne odnose sa djevojkom koja je od mene starija dvije godine? Svađala sam se sama sa sobom kada me iz misli u stvarni svijet povukao Nikola pucnuvši prstima meni ispred nosa. Trznula sam se u stvarnost, a on se po običaju počeo smijati jer me uplašio.

-Znaš li Danijelu Lovrić?- započela sam nekako. Mislila sam da je to najsigurniji način da dobijem odgovor na moje pitanje i da odgovorim njemu na njegovo. Pogledao je u mene iznenađeno, kao da je duha vidio, progutala sam knedlu jer mu je reakcija očigledno pokazivala da je poznaje. Postao je bljeđi u licu i iako u stanju šoka na moje iznenadno pitanje kimnuo je glavom u znak potvrde. -Ta djevojka je u vezi sa mojim tatom. Kad kažem u vezi mislim na...-nisam željela to izgovoriti, a Nikola je kimnuo glavom.

-Na šta misliš Mirjana?-oboje nas je trznuo glas moje majke koja je stajala u blizini. Gledala sam nepomično u nju dok nam se približavala sa suzama u očima. Znala sam da je ovo kraj, nema povratka. Trudila sam se da sakrijem ovu činjenicu od mame dugo vremena, ali sada kada je čula nisam mogla šutiti. Nikola je promrmljao nešto na fazon "Ja idem", ali sam ga ja uhvatila snažno za ruku i kroz zube procijedila da ne ide nigdje. Mama je uzdahla i još jednom upitala istu stvar.- Na šta misliš Mirjana?- udahnula sam duboko i ispričala joj sve što sam znala, za tatine poslovne večere, za putovanja, za Danijelu. Dok sam izgovarala riječi, gledala sam kako joj se srce slama, kako sjaj nade nestaje iz njenih očiju. Srce me boljelo, ali morala sam joj reći šta je i kako je. Čak sam i zaboravila da držim Nikolu za ruku, jer da sam se sjetila vjerovatno bih se zapetljala i ne bih znala gdje sam stala sa normalnom pričom, a gdje sam počela pričati o Gospodaru prstenova. Kada sam završila sa polaganjem računa, majka se okrenula i otišla u kuću izgledajući jednostavno slomljeno.

-O moj Bože, moram ići za njom.-pomislila sam, na glas i krenula kada me zaustavio Nikola naglo povukavši me natrag. Stojala sam tik uz njega ne pokušavajući se smiriti, jer sam već bila crvena. Nasmijao se onako frajerski, dok sam ja pokušavala da dišem.-Šta...

-I dalje me držiš za ruku, kako misliš da odeš dalje ako me ne pustiš.- progovorio je tiho stiskajući mi šaku, ne toliko da me boli, ali dovoljno da osjetim. Slobodnom rukom je prešao preko mojih leđa zaustavivši se na samom kraju. Mogla sam čuti srce koliko brzo udara dok sam po glavi vrtila milion pitanja, od toga da li je ovo stres, do da li da prekinem i odem k mami ili da ga pustim da dovrši što je započeo. Toliko sam bila nervozna da nisam mogla progovoriti niti jedni jedinu riječ, samo sam nepomično gledala u Nikoline prodorne plave oči koje su bile fiksirane na mojima. U jednom momentu su sletile sa očiju na usne, a ja sam bila sigurna da ne dišem već neko vrijeme. Pogledao me ponovo u oči približivši me još više k sebi. Nisam znala šta da mislim, progutala sam knedlu, a pogled mi je sletio na njegove usne koje su se i dalje smiješile onako na stranu. Iz svega nas je povukao u stvarnost nečiji poziv na Nikolim mobilni. Odmakli smo se jedno od drugog.

-Ja ovaj... Mobilni...- počeo je isprekidano Nikola.

-Da... i ja... Mama...- kimnuli smo jedno drugom i ja sam odtrčala natrag u kuću. Zatvorivši vrata naslonila sam se i skliznula ubrzano disajući. Srce je lupalo kao da sam trčala maraton. Zvuk motora kako odlazi me malo smirio, ali opet sam bila potresena. U momentu sam se sjetila da je mama u teškom stanju, a da ja nisam popila lijekove. Uzela sam te male gorke bobice koje su mi zadavale takve muke i patnje jer su imale grozan miris i okus. Bile su kao šok za čula mirisa i okusa. Popila sam ih i otišla u dnevnu gdje je mama sjedila gledajući kroz prozor. Nije plakala, ali nije ni bila vesela. Prišla sam joj polako i zagrlila je poljubivši je u tjeme. Nježno sam prolazila prstima kroz njenu kosu, dok je ona jecala na mom ramenu. Mrzila sam tatu, mrzila sam sve u vezi njega. On je bio kriv za ovakvo njeno stanje, a nije ga bilo briga. Nikada nije mario za njene osjećaje, ali ovo sa Danijelom je previše. (...) U tren oka bilo je vrijeme za večeru, a sa onakvim maminim stanjem jedina alternativa je bila da ja nešto napravim. Pomolila sam se Bogu i krenula. Napravila sam rezance sa paprikom u prahu. Klasično jelo koje me mama naučila da spremam, nije nešto posebno, ali je jako ukusno. Osluškivala sam kada će se Nikola vratiti, jer sam i dalje bila pod utiskom onog gotovo poljupca. Bože kako me znao zbuniti, zapetljala sam život sebi samo pri pomisli na to koliko smo bili blizu. Ipak mama mi je prioritet i moram se fokusirati na nju. Još uvijek je bila pod utiskom priče o tati, ali nakon mog ubacivanja moje tablete za smirenje u njenu vodu, bilo joj je lakše.

___________________________
Nadam se da vam se sviđa nastavak...

*Hoće li Mirjanina majka moći prebroditi ovaj šok?

*Kakve će daljnje situacije izazvati njeno ponašanje?

*Da li će to biti dobro ili loše po Mirjanu?

-Ako ostanete vijerni čitaoci saznat ćete ^~^

Voli vas vaša V_R ♥♥♥