𝙊𝙠𝙤 𝙯𝙖 𝙤𝙠𝙤, 𝙯𝙪𝙗 𝙯𝙖 𝙯𝙪𝙗
Netrpeljivost među vođama mafija, kao i vraćanje duga u vidu uzajamnih ubistava, odvajkada su bili i biće za nekoga samo urbana legenda, a nekome nažalost surova realnost.
Šta će se desiti jednog dana kada vođa...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Dok se vozimo kući nakon trijumfa nad neprijateljem, uzbuđenje u meni ne jenjava, pa zbog naleta adrenalina skoro da i ne osećam bol u ramenu gde sam ranjen.
Sve je to ništa u poređenju sa tim što je Dragan Ajkulić napokon mrtav, a ja sam pored sebe dobio ženu svog života. Gledam je potpuno opijen ljubavlju, dok brižno drži ruku preko moje rane, kako ne bih mnogo iskrvario.
- Ne brini za mene, ljubavi. Ja sam trenutno najsrećniji čovek na svetu. I sve to zahvaljujući tebi... - pomazim je po obrazu.
- Ne trabunjaj, Oleg. Ranjen si i to nije nimalo prijatan prizor za mene. - odvrati mi vidno uznemirena.
- Vidi... Znam da je ovo što se upravo dogodilo verovatno nešto najgore što si ikad doživela. Ali, veruj mi, sva ta loša osećanja koja te trenutno obuzimaju, proći će kada se sve ovo slegne. Kada prespavamo i odmorimo i um i telo od svega...
- Oleg. Upravo sam usmrtila čoveka. I to ne bilo kog čoveka, već sopstvenog oca, pobogu! Shvataš li šta to radi mojoj psihi? Ja nisam ubica, Oleg! Ja nisam kao... - zausti, a onda naglo ućuti.
- Nisi kao... Ja? - podignem jednu obrvu, dok mi se sitne iglice bola zarivaju pravo u srce.
- Znaš ti savršeno na šta mislim. I ne krivim te ni zbog čega. Sama sam htela ovo, a sada sam to i dobila. I verujem da će jednog dana sve biti samo ružna uspomena, ali te molim da u ovom trenutku sada ne likuješ i ne naslađuješ se situacijom. Nije mi do slavlja, nije mi do ljubavisanja, nije mi ni do čega! - skloni ruku sa mog ramena i udalji se od mene.
- I molim te! Nemoj od ovoga praviti romantične scene, jer ovo je sve samo ne romantično. Spasila sam ti život, da! Ali sam ga zato oduzela nekom drugom... I treba mi vremena da sve to posložim u svojoj glavi. Stoga me pusti, bar nakratko. Samo me pusti... - zagleda se kroz prozor, rukom naglo brišući suze.
- U redu. Biće onako kako ti kažeš. Samo želim da znaš da razumem sve i da te ne osuđujem. Uzmi koliko god vremena ti je potrebno...
U daljem nastavku vožnje do aviona nije ni reč progovorila sa mnom. A nije ni u toku leta, niti u putu do kuće.
Teška srca priznajem sebi, ali ovo mi nikako ne sluti na dobro.
Nešto se promenilo u mojoj Havani. I zbog toga se bojim da nikada više neće biti ona stara...
...
- Gazda, Vaš lični doktor je ovde. Saniraće Vam ranu od metka. - obavesti me Igor čim kročimo u vilu.
Ali moja pažnja usmerena je na Havanu, koja bez reči odlazi na sprat, ne mareći ni najmanje za to što mi on govori.
Znam da joj je stalo do mene, da brine i da me voli. Ali ovakvom obrtu se ni u najgorem košmaru nisam nadao...
