LOL [ uredjuje se ]

19. Deo

' Hoće li mi neko reći šta se upravo desilo? ' čuo se glas iza nas.

Okrenule smo se i ugledale... Milana? Dok mi se u glavi motalo gomilu pitanja iza njega pojavio se i Bogdan. Ustima je oblikovao reč ' izvini '. Niko nije progovarao.

' Odgovorite mi na pitanje! ' viknuo je Milan.

' Ništa se nije desilo. Ovo je samo mesto na kom Marija i ja često provodimo slobodno vreme. ' lagala sam trudeći se da zvučim ubedljivo.

' Na kom provodite slobodno vreme ili se gadjate vatrom sa Urošem?! ' upitao je. ' Sve sam video! Zato mi recite istinu! ' povisio je ton.

' Milane... ' počela je Marija i krenula da rukom pomiluje Milanov obraz, medjutim on joj je grubo uhvatio ruku i spustio je dole.

' Ne obraćaj mi se. ' rekao je hladno i krenuo ka vratima.

Činilo se da Mariju svaki njegov korak boli, dok su joj se oči punile suzama. Glasni jecaji prošilili su se starom gradjevinom.

' Marija, ' prišla sam joj, ' ne plači, molim te. ' rekla sam tiho.

' Kako da ne plačem Taylor? Reci mi! Ti to ne razumeš! Ti Bogdanu možeš sve da kažeš! Ja Milanu ne mogu da kažem istinu, moram da ga lažem! ' vikala je histerično. Osetila sam Bogdanov pogled na sebi, ali nije me bilo briga. Samo sam ćutala. Nisam znala šta da kažem Mariji, poražavalo me je da je gledam ovakvu.

Videvši da ni Bogdan ni ja ne progovaramo prekinula je tišinu:
' Izvini. ' prošaputala je. ' Samo, ne mogu da verujem da više- ' glas joj je zadrhtao i ponovo je zaplakala. Zagrlila sam je.

' Ne brini, smislićemo nešto. ' rekao je Bogdan i zagrlio nas obe.

' Kako slatko. ' čuli smo izveštačen muški glas. ' I jadno! ' zlobni osmeh orio se ogromnom prostorijom.

Uroš...

Odvojili smo se i pogledali ga.

' Šta hoćeš? ' upitala ga je Marija besno.

' Ostavi nas na miru Uroše! ' uzviknula sam.

' Zašto smo tako neraspoloži danas? ' upitao je, a osmehom mu je rastao.

' Šta želiš od nas? ' ponovila sam Marijino pitanje.

Bilo mi je dosta. Odlučila da ću danas okončati čitavu stvar sa Urošem i tako će i biti.Njegovo lice odjednom je postalo ozbiljno.

' Jednu borbu. Samo jednu borbu protiv vas. Nakon nje ostaviću vas na miru. Zauvek. ' rekao je. Otvorila sam usta u nameri da pristanem, medjutim, onda mi je jedna reč prostrujala kroz glavu.

Ključ...

Dodjavola, zašto sam morala da ga zaboravim kući?Moje misli prekinuo je zvuk udaranja štikli o pod.Dok sam skrenula pogled prema vratima, tamo već nikoga nije bilo.

Uplašena da neko nije čuo naš razgovor potrčala sam ka izlazu. Osvrtala sam se oko sebe, medjutim, ulica je bila pusta.

Već sam odustala kada me je neobična svetlost zaslepela. Okrenula sam se u tom smeru i ugledala mali metalni predmet. Osmeh mi se pojavio na licu. Bio je to ključ. Isprva sam pomislila da se nekako sam iz moje sobe transportovao ovde, ali onda sam ga malo bolje osmotrila. Bio je potpuno drugačiji. Iako je takodje bio siv, imao je crvene šare, dok je prethodni imao plave.

Shvativši da me moji prijatelji čekaju stavila sam ovaj mali predmet u zadnji džep svojih farmerki i potrčala nazad ka staroj kući izgoreloj u požaru.

' Pa, prihvatate li ponudu? ' čim sam ušla u prostoriju Uroš je pitao.

' Da. ' sigurno sam odgovorila. Bogdan i Marija su me pogledali. ' Taylor. ' Marija je pokušala da me zaustavi ali sam je ignorisala. Vreme je. Sada ili nikada.