Awesome unicorn

Susreti

Danas sam konačno videla drugaricu koju nisam videla od trećeg razreda osnovne škole. Koliko sam osoba može da se izmeni za osam godina? Pritom, ne mislim na fizički izgled, nego i na stav, ponašanje...

Zoi pamtim kao stidljivu i povučenu osobu. Uvek je imala kratku vezanu kosu, šiške i volela je da nosi jednu crvenu narukvicu... Megan i ja smo se družile sa njom. Pre skoro mesec dana smo gledale slike iz trećeg razreda i smejale se. Tada smo se setile Zoi i toga koliko nam je bilo zabavno na jednoj rekreativnoj nastavi...

S obzirom da smo suprotna smena (proklete da su naše škole!) ne viđam se često sa Megan i stvarno mi je krivo zbog toga. Danas smo konačno našle vremena između dve smene (gde pritom ona završava mučan dan a ja počinjem) da se ispričamo. Sele smo u park koji se nalazi negde na pola puta od moje škole i njene kuće.

Pričale smo skoro pola sata. Zaista je sjajno kada nekome možeš da se poveriš i isričaš apsolutno sve! Iza nas su sele dve devojke i dva momka. Počele smo da se smejemo kao da smo videle jednoroga (nemojte se ljutiti na mene, ja sam pomalo opsednuta jednorozima).

-,, Megan?!" rekla je devojka koja je sedela na klupici iza nas. Megan i ja smo se okrenule i pogledale je.
-,, Da... Ja sam Megan a ti...."

Da nije Zoi skinula naočare, ne bih je prepoznala. Njene oči su mi ostale u sećanju. Vrisnula sam njeno ime i zagrlila je. Stvarno sam se odlično osećala... Pričale smo o trećem razredu, ekskurziji, o tome kako ona sada ima deča ( koliko ja shvatam meni je Bog reko da sam dovoljna sama sebi, Megan je samo neodlučna)...

-,, Da li se sećaš kada smo..." je nešto najlepše što možete čuti zato što ste nekome posle toliko godina ostali u sećanju. Razmenile smo brojeve telefona...

Morala sam da krenem u školu da ne bih kasnila na čas ( obrazovni sistem -.-" ) a Megan je morala da ide kući.

-,, A mene da poljubite?" rekao je lik koji je sedeo pored Zoi. Megan i ja samo se nasmejale kada ga mu je Zoi udarila ćušku, toliku jaku da mu je glava poletela napred.

Mukica... Skoro da mi je došlo da ga poljubim... Skoro...

Isti slučaj je bio i sa Kuperom... Njega nisam videla od vrtića. Prepoznao me je u gradu dok sam šetala ulicom. Samo mi je preprečio put. Pomisila sam da je neki od onih dosadnjakovića (koje sam opisala u delu weird stupid guyus)...

-,, Liv?" rekao je. WTF?! Kako je znao moje ime

-,, da..." rekla sam začuđeno spremna da u svakom trenu pobegnem koliko me noge nose.

-,, Sećaš me se zar ne?" rekao je. Blage veze ja nemam ko si ti

-,, Možda... Poznat si mi ali ne mogu da se setim..."
-,, Kuper zvuči poznato, zar ne?" zamislila sam se. Kuper... Kuper... KUPER! O moj Bože!

-,, Jao! Kako mi je drago da te vidim?!" vrisnula sam i zagrlila ga.

Seli smo u prvi kafić na koji smo naišli i ispričali se. U poverenju, Kuper je moja prva ljubav iz vrtića (ako se to može nazvati ,,ljubav"). Bio mi je najlepši od svih dečaka (kao i većini devojčica) i družila sam se često sa njim. Stalno smo bili u paru, držali se za ruke... Pravi mali par (bar ja to tako vidim).

Saznala sam da ima sestru od tri godinice i da je preslatka. On je bio plav u vrtiću i kratko podšišan. Sada je visok, zgodan, braon kose koja je poprilično čupava... Ok! Neću se ponovo zaljubim u njega! Srce mi je slomio kada je morao u predškolskom da se odseli daleko i ne planiram da ponovo to proživljavam... Ljutila sam se na njega celih 45 sekundi! Razmenili smo brojeve telefona i povremeno se čujemo da ne bi smo izgubili kontakt.

---------------------------------

Nadam se da je bilo zabavno

Kom, vote, ideja, savet, kritika... Well u know, always welcome.

XOXO <3