Awesome unicorn

Prvi dan škole

Prvi deo sam počela objašnjavajući kako je nastala priča ,,Awsome unicron". Sada ću objasniti kako je izgledao početak svega...

Prvi dan škole je svima značajan. Svi se doteraju i dođu u školu savršeni da bi ostavili utisak na društvo. Moje misli teku ovako:

-,, Ne... Zašto opet škola? Gde su ostali? Gladna sam... Da li je došla razredna ili će opet kasniti 40 minuta? Šta da radim? Čitaću knjigu... Ma ne mogu da čitam. Uuu! Palačinke... Krofne! Šta da uzmem?" i to potraje...

Učenica sam treće godine i dalje imam tremu tog prvog dana škole. Mislim da je najgori period mog života bio kada sam dolazila u školu i bila prva godina. Tradicija je da te svi stariji učenici škole dočekaju ali ne na fin način nego zure u tebe da se osećaš neprijatno.

Ove školske godine sam ja bila na redu da dočekam prvake. Izmedju moje generacije i onih koji su bili stariji od nas je bilo dosta razlika. Oni su bili viši, razvijeni, delovali starije, zrelije... Kada uporedimo moju generaciju i one koji su dve godine mlađi od nas... Oni izgledaju potpuno kao mi, možda čak i zrelije.

Prvog dana škole sam došla vezane kose, majce kratkih rukava i lanenim pantalonama koje ni moja baka ne bi obukla. Nije da ne volim da se sređujem ali ponekad me mrzi. Prvakinje su došle u školu kao da su pošle na reviju. Razumem ja da se središ, ali sređivanje ne podrazumeva kandže od 6 centimetara, minić ispod kojeg nosiš tange i dubok dekolte gde pritom svaka druga ima čarape umesto grudi...

Iako su sređeni i hodaju kao da imaju dve leve noge ( zaista trebaš da imaš visko samopouzdanje da bi tako hodao tkz. pačiji hod) i pritom su se popele na štkle odaje ih izgubljen pogled. Kada ih pogledaš u lice ispod 7 tona pudera videćeš izgubljene poglede. Koliko god glumili samouverenost tačno znaš da nisu iz starijih razreda.

Ja sam bila ta koja je prve dve nedelje školovanja bila tiha, povučena i procenjivala ljude. Drug mi je iskreno rekao da me se plašio. Moji pogledi koji su ih pratili i procenjivali podsećali su na animal planet: predatori. Kao da čekam plen koji lovim. Znimljivo je to što me poredi sa predatorima. Ne znam da li da se zahvalim ili naljutim...

Momenat kada sam se opustila bilo je kada sam čula Feliksa kako peva... Iako je bio očajan, niko nije hteo da mu povredi osećanja. Ja sam uvek ta koje će te udariti dozom realnosti ma koliko te bolelo.

-,, Šta ti misliš, Liv? Kako pevam? Siena je rekla da zvučim kao Džoni Keš" upitao me je dok sam tiho čitala knjigu

-,, Mislim da je Sijena gluva i da ti zvučiš kao ranjeni los" rekla sam ozbiljno.

Svi su počeli da se smeju. Čak i Feliks. Tada sam zadobila poverenje svog odeljenja :D

--------------

Teme o školi su veoma opširne pa će biti još jednog dela :D <3 

hvala svima koji čitaju