Jutro na slobodi

298 17 0
                                    

Sreda, 09:37

Zraci Sunca već su uveliko ušetali u moju hotelsku sobu, a ja još nisam ustao. A i ne pomišljam na to. Ogromni, udobni krevet i mirišljava posteljima nisu mi dali da ustanem. Na slobodu koju imam sad nisam navikao, jer da sam u zatvoru, odavno bih bio na nogama. I radio dosadne zatvorske poslove. U svom telu osećam toliku energiju, da bih mogao da trčim ili udaram u džak ceo dan. Pogledavši na sat, video sam da imam pola sata vremena da ustanem i da se istuširam, kako bih na vreme stigao na doručak. Kupatilo je bilo mnogo manje od onoga na što sam navikao. I u njemu se nalazila samo jedna tuš kabina. Čak je mogla i da se zatvori, tako da niko ne može da vam smeta. Dok sam se tuširao, stalno sam se osvrtao iza leđa, da mi slučajno niko ne priđe. Ustvari, nije imao ko. To je ružna navika koja mi je ostala iz zatvora. Jer tamo postoje zatvorenici, koji jedva čekaju da goli priđu nekom i nateraju ga na bludne radnje. Jer nedostatak žena, manijake kao što su oni, tera i na nagone sa muškarcima, koji ustvari nisu normalni. Al sve je to život. Navićiću se ja i na ovakav život ponovo. Osušivši svoje mokro telo, kopao sam po stvarima da vidim šta da obučem. Posle dugom biranja, naleteo sam na jednu košulju  i farmerke. Bez razmišljanja sam ih obukao i video da je to savršena kombinacija za danas. Kada sam sišao u salu za ručavanje, nigde nisam video red gde bih stao i čekao da mi u tanjir serviraju hranu, koja i nije baš bila ukusna. Naravno, za doručak je bio švedski sto, što je značilo da mogu sam sebi da stavim u tanjir šta mi se jede. 

Posle preukusnog doručka, rešio sam malo da prošetam. Jer imam previše slobodnog vremena, a i dobro bi mi došlo da upoznam malo grad. Pošto nisam znao koliko ću daleko da odem i kako da se vratim, išao sam na foru, da cu svaki put kada skrenem 3 puta levo doći na istu lokaciju sa koje sam krenuo. Grad je ovog tmurdnog dana bio prepun ljudi. I većina njih je bila sakrivena pod krošnjama drveća po parkovima ili pod tendama kafića. Svi su bili nasmejani i srećni. Kao da nisu imali nikakvih problema. Stariji muškarci, koji su mogli da mi budu očevi, su u parku pravili turnir u šahu. Čak sam ispratio i nekoliko šahovskih partija. Bilo je baš dosta dobrih igrača.  Majke su iz zaklona posmatrale decu kako se penju i izvode razne vratolomije na raznim spravama u parku. Dugotrajna šetnja izmori čoveka, zato sam seo u najbliži kafić da popijem kafu. Naručio sam espreso sa mlekom i Coca Colu. To je bila moja kombinacija sa kojom sam počinjao svaki dan dok nisam otišao na odsluženje kazne. Dok sam čekao konobara da mi donese svoje piće, prelistavao sam novine. Novine sam čitao počevši od poslednje strane. Prvo sport pa onda sve ostalo. Znam da je to mnogima čudno, ali uživao sam u tekstovima o sportu, a i politika me nije preterano zanimala. Vest koja me je posebno obradovala je da su se Čikago Bulsi pojačali i da ove godine žele da stignu do titule. Pomislih kako je dobro biti na slobodi i imati tu čast da gledaš svoj omiljeni klub kako igra košarku. Posle ko zna koliko pređenih kilometara, rešio sam da se vratim u hotelsku sobu i da odmaram. Jer me mnogo toga čeka u narednih nekoliko dana..

Zakon јаčegWhere stories live. Discover now