Zakon јаčeg

Čikago

Subota, Čikago.

"Rano jutro pola 5,
mirno spava pošten svet"

Pola 5. Čikago ne spava. Na ulicama odjekuju poznati hitovi pesama iz svih diskoteka koje se već spremaju za fajront. Po parkovima možete sresti mlade ljude koji su ili pijani ili drogirani. Čikago je jedan od gradova koji zajedno sa Las Vegasom može podeliti titulu "grada grehova" jer se sve više ljudi opredeljuje za neki vid porok. Sve više mladih se opredeljuje za neki tip narkotika. Posle ove rečenice sledi čuvena izreka-"to u moje vreme nije bilo". Tako miran grad ipak je promenio svoj izgled. Jedan od razloga sigurno može biti što je upao u mafijaške kandže. Jer gde se pojavi droga, pojave se i problemi. 

Sve ovo uspeo sam da primetim kroz šetnju od pola sata. Uhvatio sam prvi autobus za Čikago i u pola 5 sam već bio ovde. Setao sam gradom kako bih našao motel u kome ću moći da prespavam ovu noć. Posle 12 godina, koliko nisam bio ovde, mnogo stvari se promenilo. Mnoge prodavnice i kuće su srušene, a na njihovim mestima su sada kafići, ekskluzivne prodavnice odeće i druge prodavnice, koje je svetska urbanizacija donela i u ovaj grad. Posle pola sata lutanja, naišao sam na motel koji i dan danas izgleda kao onda kada sam subotom uveče vodio devojke posle izlaska. Na recepciji je i dalje radio onaj isti čovek kao i tad, međutim sad je mnogo stariji nego što ga ja pamtim. Planiram da ovde nađem svoje utočište. Pošto su moji roditelji odavno prodali stan u kome sam odrastao. Nakon odsluženja 6 godina robije, primio sam pismo da su mi i majka i otac poginuli u saobraćajnoj nesreći. Tog dana padala je kiša, a oni nisu želeli da prespavaju kod moje tetke, nego su se kolima uputili prema stanu. Nedovoljno dobro osvetljen put i kiša, samo su stvarali probleme ljudima koji su vozili. U njihovu traku prešao je svojim Ford kamionetom jedan stariji gospodin. Moj otac nije imao šanse da ga izbegne. Rezultat svega toga bio je 3 izgubljena života. Svo troje su poginuli na licu mesta. Upravnik zatvora mi nije dao da odem na njihovu sahranu. Ali iskreno i plašio sam se da odem. Ne zato što će mi to toliko loše pasti, već i zbog rodbine i komšija. Bilo me je sramota da se pojavim. U jednu ruku nisam želeo da svi redom ispiraju usta sa mnom, sinom dvoje divnih roditelja koji je završio u zatvoru. U drugu ruku, bilo mi je krivo, jer neću biti poslednji put sa  njima. Znam da sam ih izneverio i obrukao, ali isto tako znam da su me voleli najviše na svetu, jer su samo mene imali. Ostaje velika žal što se nismo ponovo videli, kada sam izašao iz zatvora. Život teče dalje. A sa njim ostaju ožiljci.