Zakon јаčeg

U poseti prijateljima

Vozikajući se po gradu, pričali smo jedan drugom razne doživljaje iz mladosti. Koliko stvari sam ustvari zaboravio boraveći u zatvoru. 

Dž: "Je l' se sećaš Denija?"

M: "Naravno matori. Dečko koji je imao visinu centra u košarci i najvećeg antitalenta za košarku kojeg sam ikada u životu upoznao"

Dž: "Je l' se sećaš gde je živeo?"

M: "Živeo je na kraju ove uzane ulice, sa desne strane, u kući koja se uvek razlikovala od ostalih."

Dž: "Baš tako. Sada te vodim kod njega, da vidim da li ćete jedan drugog prepoznati posle toliko godina."

Stali smo ispred njegove kuće. Ako pogledati kuće u okolini možete razlikovati samo dve boje fasada. Sivu i žutu. A njegova.. njegova je bila zelena, svetlo zelena sa jarko crvenim detaljima. Njegov otac je bio "umetnik". Čovek sa drugačijim viđenjem sveta oko sebe. Fasadu svoje kuće farbao je drugačijim bojama od svih drugih. Samo da bi se nekako razlikovao od ostalih. Sada vidim da je to svoje viđenje preneo i na svog sina Denija, koji je nastavio očev trend-razlikovanja od ostalih. 

Dž: "Kad smo već došli do ovde, hoćeš da mu se javimo"?

M: " Hoću naravno. Samo ako je kod kuće."

Dž: "Mora biti. Pre nekoliko godina, doktori su mu dijagnostikovali da ima dijabetes. Ubrzo zatim je morao da ide na amputaciju leve noge. Malo se kreće. Uglavnom je u fotelji, gleda serije ili utakmice."

M: "Bolje da mi nisi to sve rekao. Baš mi je krivo što mu se sve to izdešavalo."

Pokucali smo na vrata. Ništa se nije dešavalo. Zatim sam nalegao na zvonce toliko da bih čini mi se probudio i mrtvaka. Kada sam pustio zvonce, čuli smo Denija kako nam govori da uđemo i da mu ne "silujemo" zvonce jer ga je skoro menjao. Poslušali smo njegove instrukcije, te smo ušli u kuću. 

D: "Džejk, dobro znaš da su mi vrata uvek otključana. Nema potrebe da zvoniš. Pokucaš i uđeš. Nije toliko teško."

Dž: "Znam, znam. Sto puta si mi to rekao. Ali gost kojeg ti dovodim to nije znao. A možda se uželeo tebe, pa je svim silama želeo da se uveri da si kod kuće."

D: "Izvinite, da li se poznajemo?"

M: "Naravno Deni. Kao klinci smo svi bili nerazdvojni. Moje ime je Majkl."

D: "O Majk, prijatelju stari. Mnogo si se promenio, a i odavno se nismo videli. Doduše, od kad imam dijabetes i vid mi se pogoršao. Stalno menjam dioptriju na naočarima, a vid mi sve gori i gori. Molim te izvini što te odmah nisam prepoznao."

M: "Deni, opusti se. Džejkob mi je na putu do tebe rekao da si se razboleo. Razumem situaciju u kojoj se nalaziš i ne krivim te."

D: "O Majk, Majk. Dugo te nije bilo, gde si bio sve ove godine?"

M: "Duga je to priča prijatelju. I ja sam zapao u nekakve probleme, ali sada sam tu. Ponovo imam vremena za svoje prijatelje."

D: "Duga priča? Pa prijatelju, imamo sve vreme ovog sveta. Džejk, spremi nam 3 kafe, dok ja sa Majklom pričam o tome u kakvim je problemima bio."

Dž: "Nemam ništa protiv, dobro bi nam došla po jedna."  

Deni je uvek bio drugačiji od svi nas. Verovatno zbog roditelja umetnika. Oni su imali posebna viđenja na ovaj svet. Sigurno su i njega vaspitavali da bude takav. Međutim, njega je to zamaralo. Bio je odličan učenik, ali je zajedno sa nama provodio vreme. Privlačilo ga je to što smo bili toliko buntovni. Voleo je da provodi vreme sa nama i da se glupira. Želeo je da ga prihvatimo iako su njegovi bili totalno drugačiji nego naši roditelji. 

D: "Gde su vam ostali? Da li ste sreli Brajana i Roberta?"

M: "Nismo. Šta je sa njima? Gde su oni? Čime se bave?"

Dž: "Brajan već duži niz godina radi u autoindustriji, a Robert je zaposlen u kompaniji koja testira super računare. Obojica su se oženila. Brajan nema dece, dok Robert ima troje."

M: "Pa super. Baš lepe vesti. Hoćemo li otići do njih kasnije? "

Dž: "Naravno."

D: "Naravno da hoćemo. Samo se ja moram vratiti kući ranije, da primim terapiju. Dijabetes me ubija, polako ali sigurno."

M: "Brate, ništa ti ne fali. I dalje si ovaj stari Dani, veseo i uvek dobro raspoložen."

Dž: "Pa momci, kad smo se već dogovorili, šta čekate? Popijte tu kafu, pa da idemo."