Zakon јаčeg

Čikago dan 2.

Posle prve prespavane noći u svom rodnom gradu, uputio sam se u Mek Donalds u kom sam 1000 puta sa prijateljima jeo Big Mek i pio veliku Coca Colu. Na putu do Meka, primetio sam da sve sve promenilo. U ulici u kojoj smo kao klinci igrali košarku, sada su mali kafići, puni ljudi koji brzo ispijaju svoje kafe, zureći u svoje mobilne telefone. Napretkom tehnologije, ljudi se polako pretvaraju u robote. Većini je jedini vid komunikacije sa prijateljima postao mobilni telefon. Čak i ne moraju da pričaju sa njima, dovoljno je da prečešljaju njihove profile na društvenim mrežama kako bi videli kako su obučeni, gde provode slobodno vreme, sa kim se viđaju, kakvu frizuru sada imaju... 

Stigavši u Mek, odmah sam naručio svoj obrok. Big Mek i veliku Coca Colu. Uželeo sam se ove hrane. Mnogo je ukusnija od one koje sam jeo prethodnih godina. U zatvoru se kuva hrana koja nije začinjena, jer svako voli to što je spremljeno na svoj način, manje ili više ljuto, više ili manje slano. Posle pojedene jedne porcije Big Meka, naručio sam još jedan, jer realno brate ko još može da se najede u Meku od samo jedne porcije. 

Ni druga porcija Big Meka nije dugo trajala. Čak šta više mislim da sam je pojeo brže od prve. Po izlasku iz Meka, uputio sam se prema ulici Wilson Ave u kojoj stanuje Dzejkob, stari prijatelj koji se i tada bavio tetoviranjem. Negde na pola te veoma dugačke ulice, sa leve strane, video sam veliku reklamu, koja je sijala žargonski rečeno kao Las Vegas, na kojoj je pisalo Tattoo studio Jacob. Kada sam ušao u lokal, zatekao sam dvojicu mladića koji komentarišu neke tetovaže koje su videli u jednom tattoo magazinu. Prišao sam im i upitao ih da li je Džejkob tu. Ni reč nisu rekli, samo si mu prstom pokazali prema vratima na kojim se nalazio poster prelepe plave devojke koja je svoje telo ukrasila tetovažama. Kada sam otvorio vrata, ugledao sam Džejkoba koji je sedeo za stolom i čitao novine. Nije se obazirao na mene ni kada sam ušao u prostoriju, želeo je da dovrši rečenicu koju čita.

Džejkob: "Izvolite, kako mogu da Vam pomognem?"

Ja: "Treba mi Džejkob, stari prijatelj sa kojim sam kao klinac krao čokoladice u prodavnicama, a potom ih poklanjao devojkama na ulici"

Džejkob: "Majkl, da li si to ti?"

Ja: "Glavom i bradom"

Džejkob: "Pa gde si do sad bio? Jednostavno si nestao."

Ja: "Služio sam svoju dugu kaznu za sva dela koja sam učinio."

Džejkob: "Brate, ja stvarno nisam verovao da neko poput tebe može da napravi grešku i završi u zatvoru. Pa prosto si u sekundi uvek nalazio rešenje."

Ja: "I sam znaš da nikad nisam mogao da budem zatvoren u četiri zida, ali jednostavno zakon me na to naučio."

Džejkob: "Pretvorio sam se u uvo. Šta se zaista desilo te večeri?"

Ja: "Hajde na piće, taman da ti sve ispričam"