Zakon јаčeg

Okupljanje sa Robertom i Brajanom

Kada smo pomogli Deniju da uđe u kola, Džejkob je izvadio svoj telefon. Nazvao je Roberta i Brajana rekavši im da moraju hitno da se vide sa njim i Denijem u obližnjem kafiću Cafecito. Obojica su shvatili preozbiljno Džejkobove reči, potvrđivajući da će biti u kafiću u dogovoreno vreme. 

Dž: "Hoćeš da ih sva trojica sačekamo unutra ili da se ti Majk pojaviš kasnije?"

M: "Mislim da bi bila dobra ideja, da se ja tu pojavim malo kasnije. Sešću za sto pored vas i glumiću običnog stranca koji je došao da popije šoljicu kafe."

Džejkob i Deni su ušli u kafić, dok sam ja ostao u kolima. Posle nepunih 5 minuta, bukvalno jedan za drugim stižu Robert i Brajan. Pridružuju se Deniju i Džejkobu i naručuju piće. Sama ja krećem unutra. Sedam za sto odmah do njih, tako da Robert i Brajan mogu jasno da vide moje lice. Oni su već našli temu za razgovor, dok ja tek naručujem svoju kafu. Nedugo zatim, Džejkob saopštava Robertu i Brajanu da je čuo neke glasine da sam se vratio u grad. Kao duh. Kako sam nestao iz grada, tako sam se i vratio. Robert uz smeh počinje da priča jednu od naših anegdota sa košarkaške utakmice Chicago Bulls-a i Los Angeles Lakers-a, kada sam se obukao kao maskota Chicago Bulls-a i pokušao da uđem na teren. Uz osmehe su sve sva četvorica prisećala naših raznih dogodovština. Osluškujući tako, nisam mogao više da sedim i da ih samo posmatram, rešio sam da im priredim iznenađenje i da im se pridružim.

M: "Dobro veče momci. Ja se izvinjavam, ali hteo to ili ne, čuo sam da pričate o nekom veoma ludom prijatelju, pa sam želeo da vam se pridružim i čujem šta još imate da kažete o njemu."

Dok sam izgovarao sve ovo, neprestano sam gledao u Džejkoba i Denija, jer su oni već znali ko sam ja ustvari.

Dž: "Slobodno. Privuci stolicu i sedi sa nama."

Robert i Brajan su bili zatečeni. Zaista nisu znali šta se dešava. Sigurno su se pitali, ko je ovaj lik i zašto se obraća samo ovoj dvojici iako oni i nisu nešto mnogo pričali o njihovom drugu iz detinjstva Majklu. Bilo kako bilo, privukao sam stolicu i narodski rečeno, pretvorio sam se u uvo.

R: "Izvinjavam se, da li ste Vi možda neki novinar? Čuli ste kako pričamo o našem prijatelju koga nismo videli mnogo godina, pa ste možda došli na ideju da napišete neki članak o njemu, koji će on pročitati u novinama?"

M:"Nisam gospodine. Ja sam običan čovek koji je došao u kafić da popije kafu, ali sam slučajno čuo neke priče o tom vašem prijatelju koje se podudaraju sa stvarnim događajima."

B: "Upravo smo pričali o Majklu. Našem prijatelju iz detinjstva. Upravo smo čuli da se ponovo pojavio u gradu, pa su nam se svima sećanja na njega povratila. Da li ste ga možda poznavali?"

M: "Poznata mi je ta scena kada se momak obukao u maskotu i pokušao da uđe na teren dok je trajala pauza. Moram vam reći nešto. Taj momak sam bio ja. Ponovo sam se vratio u svoj grad. Ja sam Majkl, zar me ne prepoznajete?"

R: "Ti si Majkl?"

B: "Vas dvojica ste ćutali o ovome?(Obraćajući se Džejkobu i Deniju)"

M: "Sve je ovo bio moj plan. Dogovorio sam se sa Džejkom da vas pozove da se ponovo vidimo posle mnogo godina. Seo sam za sto pored vas, samo da bih video da li ćete me prepoznati. Ali slaba vajda. Niste me ni pogledali."

R: "Znaš i sam da se ne osvrćemo puno kada sedimo sa svojim prijateljima. Majkl dođi da te zagrlim."

B: "Prijatelju naš. Pa gde si ti sve ove godine? Šta se izdešavalo? Naprosto si samo nestao, ni traga ni glasa o tebi."

M: "Bio sam u zatvoru. Matori gad me namestio za neka krivična dela, kako bi zaštitio sebe. Odslužio sam kaznu koju je on trebao da služi. Jednog dana platiće mi za sve ove godine koje sam proveo tamo."

R: "I sam znaš da to nije moguće. Znaš koliko je jak i da svuda ima svoje ljude. I u policiji i u pravosuđu. Svuda je pustio svoje pipke. Dobro ih plaća da zažmure kada on nešto planira da uradi i naravno iako nešto pođe po zvu, on će se svakako izvući."

M: "Dugo godina se poznajemo. I sami znate koliko puta sam se izvukao iz bezizlazne situacije. Moja osveta će trajati dugo i na kraju ću ipak ja biti pobednik."

B: "Pobediti njega je nemoguće kao preći Atlanski okean bicikom."

R: "Većina klinaca radi za njega najprljavije poslove. Spremni su da zapale ceo grad za šaku dolara."

M: "Svestan sam njihove moći. Ali kada hoćeš da odbraniš svoju čast, ni jedna vojska ti neće delovati prejako."

R: "Slažem se sa tobom. Ali i dalje mislim da je to samoubilačka misija."

B: "Mi smo spremni da ti pomognemo da se ponovo snađeš u životu. Mnogo te volimo i ne želimo da ti se nešto loše desi sada kada si se vratio u stari kraj."

M: "Za početak ništa neću preuzimati. Naći ću sebi neki posao i stan. To će mi za početak najviše odgovarati kako bi skrenuo misli sa matorog gada."

Dž: "Mogu pitati jednog vlasnika klanice, da li mu trenutno treba radnika."

D: "Što se tiče smeštaja, uvek možeš računati na moj stan. Velik je, a ja u ovom stanju i ne mogu baš sam da se brinem o svemu. Prijala bi mi pomoć."

M: "Zaista sam vam svima zahvalan do neba. Bili ste mi i ostali pravi prijatelji. Hajde da popijemo po još jedno piće, pa da idemo da odmaramo."

Posle završene ture pića, svako je uputio svojoj kući. Džejkob i Deni su me čekali ispred motela u kom sam proveo nekoliko dana, kako bi spremio sve stvari i prešao kod Denija. Posle 11 godina, spavaću u svom kraju. U toj ulici gde sam odrastao. Sećanja samo naviru. Pitanje je kada ću od njih moći da zaspim. Ne mogu vam opisati koliko sam zahvalan Deniju što se ponudio da stanujem kod njega. Isto tako sam zahvalan i Džejkobu, koji će pokušati da mi nađe posao iako dugo nisam bio sa njima. Neka prijateljstva ostaju do kraja života!