Zakon јаčeg

Prvi radni dan

Ponedeljak, 05:30.

Buđenje. Pola 6 je. Odavno ovako rano nisam ustao. Poranio sam da bih popio kafu, istuširao se i bio spreman za prvi radni dan. Kada sam sve to završio uputio sam se na stanicu. Autobus koji vozi do radnog mesta je na stanici u 6:10. 

U 6.45 već sam bio ispred fabrike. Javio sam se čuvaru, on me odveo do garderobe kako bih zadužio svoje 2 uniforme za posao.  Uniforme su toliko dobre, da su ispale kao da su šivene samo za mene. 

Odveli su me na radno mesto. Ušli smo u veliku halu. Na samom ulasku morao sam da dezinfikujem obuću, tako sto sam je đon cipela ubacio u posudu sa nekom belom tečnošću. Kada smo ušli u halu, osetio sam neki specifičan miris. Nadzornik mi je rekao da ću se na taj miris vremenom naviknuti i da ga već sa nedelju dana neću ni osećati. Obuka je upravo krenula.

Došli smo do mašine u koju se ubacuje smesa, a sa druge strane izlazi kobasica. Nadzornik mi je objasnio da postoje ljudi koji tu smesu prave i da je njihov posao mnogo odgovoran, zbog toga što se moraju pridržavati recepta i svih ostalih standarda. Kod njih je higijena mnogo veća i taj proces podseća na ulazak hirurga u operacionu salu. Elem, kada se smesa ubaci u mašinu, sa druge strane je potrebno na deo cevi staviti otomač za kobasicu koji se izrađuje od prirodnih materijala. Sam proces izrade nije težak. Jedino što treba paziti je da posuda sa smesom uvek bude puna, da ne bi dolazilo do zastoja na mašini i usporavanja celokupnog procesa. Posle desetak minuta gledanja, imao sam čast da se oprobam na novom radnom mestu. 

Moj prvi zadatak za danas je gotov. Uspešno sam napravio svoju prvu kobasicu. Mogu vam reći da sam zadovoljan kako se sve završilo. Ostavili su me da radim tu uz nadzor. 

Posle 2 sata rada, došao je red na pauzu od 15 minuta. Kolega koji me je nadgledao u izradi kobasica ponudio me sa kafom koju je kupio na aparatu. Naravno da nisam smeo da je odbijem. Ja sam njega ponudio sa cigaretom, međutim on je odbio, jer nije nikotinski zavisnik kao ja. Malo po malo, počeli smo da pričamo i da se upoznajemo. On radi u ovoj fabrici već 5 godina i zadovoljan je uslovima, kako kaže ostaće do penzije tu. Mada mu i ne treba mnogo, još par meseci samo. Iskreno, ja ne verujem da ću ostati toliko dugo ovde, još ako budem radio samo ovo, ma nema šanse... I dok si trepnuo pauza gotova. Nazad na posao. I sve iznova i iznova i tako do pauze za ručak, pa onda opet. Dok ne dođe kraj smene.

Napokon je došao i taj trenutak. Gotova smena. Hajmo svojim kućama. Iskren da budem, posao kao posao nije težak. Samo moraš biti skoncetrisan da ne nestane smese i omotača za kobasice. Ostalo ide samo. Jedino na šta bih mogao da se požalim je veliki bol u nogama. Nisam navikao da dugo stojim u mestu. A i cipele nisu nešto mnogo udobne, ali to valjda dok se ne razgaze. 

Kada sam stigao kući, skuvao sam kafu, zapalio cigaru. Čim to završim idem odmah u krevet. Preumoran sam i nadam se da ću se večeras lepo naspavati i biti odmoran za sutrašnji dan.