Gospođica

Ko se boji šume još?

Ošišaću onu malu... Gde su do sada?
Maks je čekao. Tokom svog života uvek je on bio taj koji je čekao... A kada nije čekao - on je kasnio. Vreme mu je oduvek bilo neprijatelj.
Dogovorili smo se u 3. U 3 posle podne, u 15:00.
To što je živeo na obodu šume imalo je svojih prednosti: nije bilo gradske buke, niti je vazduh bio zagađen, a i čovek uvek može prošeteti prirodom.
15:20.
I Maks poće šumskim putićem. Sam.
Kiša je stala, ali su oblaci ostali na olovno - sivom nebu. To je upotpunjavalo pejzaž grana ogoljenih do kore, mokrog, opalog lišća i činjenice da u šumi nema nikoga.
Verovao je u svoju orijentaciju i instinkt. Od malena je šetao tim putevima, verao se uz ta stogodišnja stabla, trčao tim nepokošenim prostranstvima. Tu nije bilo mesta besu. Priroda je upijala svu negativnu energiju poput ugljen - dioksida, a izdisala bi mir, kiseonik.
Pomozi mi...
Maks se ukopa u mestu. Zvonak glas mu je još uvek odzvanjao glavom kada grom udari negde u daljini. Vrisnuo je, iako je to sebi kasnije poricao.
Molim te...
Trag noge, ljudske, bose, bio je utisnut u blato. Bio je tek do polovine ispunjen vodom. Nedavno ostavljen. Jeza prođe niz Maksovu kičmu. Video je još jedan, i iza tog još jedan trag. I još puno njih. Svi su bili sveži. I vodili su u istom pravcu. Maks je znao da vode na proplanak na čijoj se sredini uzdizalo stablo kruške. Stršljenovi su u njemu izdubili gnezda, i drvo je bilo na umoru.
Pratio je tragove dok nije došao do kruške. Tu su tragovi prestali. Osetio je kap kiše na vratu. U daljini odjeknu grom. A Maks, poskočivši, umalo ne udari u stopalo koje se našlo u visini njegovog lica.