Gospođica

Najsjajnija svetlost rađa najtamnije senke

Molim te, pomozi mi...
Maks se baci na zemlju i odmače od... Toga...
Pohaban konopac spajao je suvu granu kruške i slapove srebrne kose. Sjajna kosa pokrivala je lice i prelivala se do grudnog koša. Ispod nje nalazila se kratk, uska, bela haljina. Dve blede, a opet rukom majstora izvajane noge završavale su se stopalima umrljanim blatom. Tanke ručice njihale su se u skladu sa povetarcem.
Neću ti ništa...
Nije mogao da razmišlja, nije mogao da govori, a opet, Maks je instinktivno ustao i iz futrole za pojasom izvukao nož koji je uvek u šumi uza se imao. Uzverao se uz trulo stablo ne skidajući pogled sa talasaste, srebrne kose i mesta gde bi, iza te kose, trebalo da bude lice.
Kako neko može da visi sa ovako tanke grane?
Presekao je uže, a devojka je nestala u oblaku izmaglice.
Sledeće čega se Maks sećao bilo je belo svetlo.
- Budi se.
- Vidim i sama.
- Deco, mesta!
- Izvinite, doktore.
- Dečko, dečko čuješ li me?
Maksov vid ponovo se zamrači.
Sanjao je blok za crtanje. Stari, žuti blok za crtanje. I struganje. Ne, ne struganje. Hrkanje?
Napolju je bio mrak kada se Maks osvestio.
Oslonjeni jedno na drugo Helen i Ken su spavali. Njegov otac je hrkao. Taj zvuk prizvao mu je osmeh na lice. Pored njegovog oca i njegovih prijatelja u sobi je bila i jedna stara gospođa.
Ustao je iz kreveta i pošao ka WC - u. Negde u daljini čulo se brujanje motora automobila i topot kiše. Njegovo telo bacalo je senku na zid. Sve ga je bolelo dok se gegao uz stenjanje. Podigao je pogled na zid.
Iznad glave njegove senke video je senku ruke. Senka koščate ruke polako se približavala njegovoj senci. Stajao je kao zaleđen. U trenu kada su se senke dotakle začuo se prodoran pisak iz aparata za koji je bila zakačena gospođa. Puls - 0. Negde u daljini farovi automobila su se isključili, senki više nije bilo, a grana je kuckala u prozor nošena vetrom.