Gospođica

Sveža krv

Nedeljno popodne Ken i Helen proveli su čavrljajući i šaleći se. Maks je samo sedeo na klupi u parku i ćutao. Njegove misli letele su od porodice, preko škole i drugova do Lare... I u čemu je štos sa tim blokom? Šta bi bilo kada bi ga našao? Gde li bi...
Snažan udarac s leđa ga obori sa klupe. On se otkotrlja i uspravi brzo i okretno, spreman za pesničenje, ali izraz na Heleninom licu ga nagna da se opusti.
- Golicaću te do smrti za ovo!
- Nećeš, jer ne možeš da me stigneš! - Isplazi jezik i dade se u beg.
Projuriše između dve majke koje su šetale motreći na svoju decu, i nastaviše trk među spravama za igru. Umalo ne oboriše devojčicu koja se igrala sa mačićima. Ptice su pevale, žene ogovarale, sve je bilo u savršenom redu...
A onda se Sunce odbilo o kosu sivu kao srebro...
Maks je zastao i zagledao se u senke dece oko njega. Plesale su divlji, uvrnut ples. I kada je odsjaj nestao, senka jedne devojčice izgledala je slomljeno. Ruke su stajale pod nemogućim uglom, uvo beše prilepljeno za rame a noge su bile pružene pod uglom koji mogu postići samo gimnastičari.
- Brate, je li sve u redu?
- Pogledaj senku devojčice u zelenoj haljini...
- Šta nije u redu sa njenom senkom? Jesi li dobro? Hoćeš li da te odvedem kući?
Na drugom kraju parka, Helen se pozdravljala sa Danijel i Melodi. Kada su ih Ken i Maks videli, požurili su do njih. Maks je bacio pogled na predmet u Melodinoj ruci. Bio je to blok za crtanje požutelih stranica. Potrčao je i istrgao joj ga je iz ruke. Otvorio ga je...

Na prvoj strani nalazilo se stablo kruške, tako verodostojno nacrtano crvenim mastilom da je izgledalo kao na fotografiji.
Na drugoj strali nalazio se crtež suve, koščate ruke iznad senke malog deteta. Ruka kao da je izlazila iz bolničkog kreveta u kom je ležao neko.
Na trećoj strani autobus je jurio prema starcu kome je senka izvukla iz ruke štap.
Četvrta je Maksu bila i više nego poznata. Obećao je sebi da nikada neće imati saksije na terasi.
Stepenice na stranici bile su prekrivene krvlju...

Gurnuo je blok Melodi u ruke i pogledom potražio devojčicu. Ugledao je zelenu haljinu na kapiji. Potrčao je ka njoj. Stigao ju je na mostu za pešake koji je vodio preko ulice sa četiri kolovozne trake. Na sredini mosta sedela je Ona, Gospođica. Više to nije bila Lara. Krv ju je izmenila.
Znači, našao si moj blok... I? Šta ćeš sada? Da se umešaš? Da ga pocepaš? Hajde!
Maks potrča i stiže devojčicu.
- Pazi kuda ideš, opasno je ovde.
- Hvala, paziću...
Gospođica nehajno podiže ruku. Crni tragovi ocrtaše se na malom članku ispod zelene haljinice. Maks je skočio i... Promašio...
Ruke male devojčice na asfaltu su stajale pod nemogućim uglom, uvo beše prilepljeno za rame a noge su bile pružene pod uglom koji mogu postići samo gimnastičari...
Maks, drhteći, otvorenih usta, stajao je i zurio u leš... Potrčao je, pa usporio na brzinu hoda.
- Zašto to RADIŠ?
Život dat za život uzet
- A kome daješ uzete živote?
Hranim sebe
Maks na svom ramenu oseti šaku. Čovek u plavoj uniformi gledao ga je besno.
- Postoji li nešto što biste podelili sa mnom?
Maks pogleda u Gospođicu koja se smeškala.
- Na šta mislite, gospodine?
- Telo devojčice nalazi se ispod mosta, a TI me pitaš NA ŠTA MISLIM?
- Kakvo telo?
Policajac je prazno zurio u njega.
- Razgovaraćemo... - Reče, okrenu se i ode, ostavljajući Maksa da pogledom traži leš za koji je jako dobro znao gde je.
Gospođice više nije bilo u blizini...