Gospođica

Pričam ti priču...

*Helenina priča*

- Priča koju ću vam ispričati izašla je u britanskim dnevnim novinama, u rubrici "Crna hronika". Dakle, živeo jednom jedan momak. Bio je lep, crnokos, plavook, san svake devojke. Ali, bio je loš prema životinjama, stalno ih je maltretirao na ulici, bacao kamenje na njih i koristio svaku priliku da ih mrcvari. Jednog jutra je autom pregazio mačku. Nije se mnogo potresao zbog toga, nije čak ni usporio da pogleda je li živa. Da jeste, video bi belu mačku, potpuno belu, bez ijedne tačke na sebi.
Tog dana, kada je završio sa obavezama u školi i krenuo ka automobilu video je belu mačku na haubi svog automobila. Zamahnuo je rukom u pokušaju da je otera. Mačka ga je ignorisala. On je ušao u auto i zatrubio. Mačka je zamahnula repom ali se nije pomerila. Startovao je motor i nagazio papučicu gasa. Mačka ga je pogledala u oči. Ubacio je u brzinu i krenuo. Vozio je sve brže i brže dok nije dostigao brzinu od oko 100 km/h. Mačka je ležerno ustala i skočila sa haube. Nije je video u retrovizoru. Nasmejao se i bezbrižno nastavio vožnju.
Svakog dana je viđao belu mačku, ali to ga nije ni najmanje brinulo.
Kroz par dana njegov prijatelj je organizovao žurku na koju je momak bio pozvan. Dok se oblačio u svojoj sobi na trećem spratu vile svojih roditelja, mačka je sedela na prozorskom simsu i gledala ga pravo u oči. Navukao je zavesu preko prozora i nastavio sa pripremama. Kada je izašao iz kuće na pragu je zatekao mačku koja je gledala pravo u njega. Pokušao je da je šutne, ali se u treptaju oka mačka izmakla. Nehajno je prošao pored nje i ušao u svoj automobil. Povezao je dva druga i otišao na žurku.
Već beše prošla ponoć kada se pozdravio sa domaćinom i sa svojim drugovima seo u automobil. Bio je pripit pa je savesno seo na zadnje sedište. Njegov drug, momak koji nije pio te večeri i koji je bio jako dobar kao čovek seo je za volan i ubrzo su jezdili praznim ulicama. Izašli su iz grada i vozili se ka kući jednog od njih. Odjednom, ispred njihovog auta izlete mačka. U pokušaju da je izbegne, okrenuo je automobil ka jarku pored puta. Okretali su se, dok ih oboreno drvo nije zaustavilo. Suvozačev prozor probila je grana i prošla kroz glavu suvozača. Vozačev airbag se otvorio i zakucao ga za krhotinu stakla zabodenu u naslon njegovog sedišta. Momak sa početka priče je ostao živ, povređen, ali živ. Pokušao je da izađe kroz gepek koji se u okretanju otvorio, jer njegova vrata nisu mogla da se otvore. Samo što je promolio glavu i udahnuo svež vazduh gepek se spustio i smrskao mu lobanju.
U policijskom izveštaju pisalo je da su na krovu automobila zatekli belu mačku, a ljudi se i danas kunu da na grobu tog momka kadkad ugledaju belu mačku i da ona donosi sreću onom ko je vidi...

- Hmm, nije loše, ali pusti sad mene... - Reče Ken i pročisti grlo...

*Kenova priča*

- Čuo sam priču o momku koji je bio jako bogat, ali je bio mangup, pa i bezobrazan ponekad, a ta priča zvuči ovako:
Momak, ne mnogo stariji od nas, ali daleko bogatiji, uvek je bio okružen ulizicama. Kao da nije bilo dovoljno to što je bio bogat, nego je i ponižavao i vređao siromašniju decu, često im je podvaljivao i uvek se izvlačio sa tim. Blizu njihove škole prosila je jedna starica. Ta starica je uvek nosila naočari tamnih stakala i govorilo se da je zbog tuge za mužem iskopala sebi oči. E sad, taj momak je znao priču o toj starici ali se nije na nju obazirao. Dok su druga deca ponekad spustila po koju novčanicu u njenu torbu koja nikada nije sadržala mnogo novca, no tek toliko da starica kupi sebi nešto za ručak, momak o kom govorimo ju je uvek ismevao i grubo se šalio na njen račun. To nju nije pogađalo, volela je decu i mnoge je mogla po glasu da prepozna. Pošto su neki bili jako fini prema njoj često bi upitala za zdravlje njihovo i roditelja im. No, momak o kom govorimo je, ne bi li privukao još više pažnje, jednog dana tiho prišao starici i spustio ruku u njenu torbu. Čuvši šuškanje novca, starica se zahvali i dodade da će mu se u životu vratiti.
Tog dana starica nije imala dovoljno za ručak, te joj je jedan dečkić, ne stariji od dvanaest godina, ponudio polovinu svog sendviča. Starica je odbila rekavši da će ona večeras jesti, i dečak se nasmeši i ode.
M

omak je kasnije tog dana otišao na jahanje kroz šumu svojih roditelja. Jašući dobro poznatim mu stazama naišao je na jednu kojom do tada nije ni jahao ni pešačio. Privezao je konja za obližnje drvo i pošao stazom. Da se okrenuo posle par koraka video bi da se gusto šiblje zatvorilo za njim. Što je dublje išao sve mračnija je šuma oko njega postajala. Došao je do kraja staze. Okrenuo se oko sebe ne bi li ugledao put. Desno od njega nalazio se prolaz iz kog je izbijala sablasna zelena svetlost. Prošao je tuda i umalo glavom udario u kolac na kom se nalazila ovčija lobanja sa još po kojim komadom mesa na sebi. Šupljine gde su nekada bile oči bile su okrenute pravo ka njemu. Momak pogleda pravo ispred sebe i vide četiri kipa oborenih glava koji su stajali oko betonskog kvadra nalik na sarkofag. Pošao je ka njima i čuo krckanje iza sebe. Šupljine su opet bile okrenute prema njemu. Požurio je ka kipovima ne gledajući u jezivu lobanju. Primetio je da sva četiri kipa pokrivaju lice rukama, gotovo kao da plaču. Čak mu se i učinilo da čuje jecaje. Zaobišao je lepo ukrašen pravougaonik i došao do velike uspravne ploče iza njega. Na njoj su pisale reči na njemu nepoznatom jeziku. Čuo je struganje kamena o kamen iza sebe. Brzo se okrenuo i ostao zaleđen od užasa.
Kipovi su bili okrenuti prema njemu, a ne prema kvadru kao što su bili na početku. Još gore, ruke su im bile uperene prema njemu, a lica im nisu bila ljudska, već demonska, iskeženih zuba i gladnih očiju. Protrljao je oči, a kada ih je ponovo otvorio, kipovi su mu bili bliži za po tri koraka. Okrenuo se, zaobišao ploču i potrčao. Okrenuo se nakon desetak koraka i video da su i kipovi obišli ploču. Pošao je unazad, sapleo se i udario glavom o oboreno deblo. Poslednje čega se sećao beše struganje kamena o kamen.
Probudilo ga je krckanje. Kada mu se svest vratila, pratila ju je neizdrživa bol. Bol je poticala iz mesta na njegovim rukama i nogama gde su ga kipovi držali. Lica su im bila usmerena ka njemu a ruke stegnute previše da bi njegove kosti to izdržale. Krckanje koje je čuo beše zvuk lomljenja njegovih kostiju. A onda je čuo glas starice koja prosi ispred škole.
- Ti si loš momak. Ostavio si jadnu staricu gladnu. Platićeš.
- Kako?
- Hahahahaha a šta misliš?
Starica priđe njegovoj desnoj ruci, pocepa mu rukav i zagrize. Momak zaurla, ali starica nastavi. Pogledala ga je krvave brade i praznih očnih duplji.
- Dečače, imaš lepe oči.
- Ne... Ne... Neee!
Momka su našli dva dana kasnije, kada se njegov konj vratio kući bez jahača. Ležao je na starom sarkofagu okružen kipovima koji plaču. Ruke i noge bejaše mu slomljene, sa tragovima ugriza duž njih. Očne duplje bejahu mu prazne.
Starica je sutradan prosila bez naočara. Deca su joj govorila da ima jako lepe oči, i da su im odnekud poznate, ali nisu mogli da se sete odakle. Momak je jako brzo zaboravljen. Sarkofag iz šume ubrzo je nestao kao da ga nikada nije ni bilo. A svi znamo da samo čeka sledeću žrtvu.