Gospođica

Epilog

Helen se dugo oporavljala od pretrpljenog šoka, ali se posle nekog vremena njen život vratio u normalu. Često je otvarala blok za crtanje i pogledima prelazila preko poslednjih crteža: mačke, starice između dva kipa, razapetog momka i nezavršenog crteža nje same... Crtež je prikazivao nju, uokvirenu čudnom šarom. Ali, Gospođica, kako se zvao duh, ili Lara, kako se zvala devojčica, više nije postojala. Nikada nije prežalila smrt svoja dva najbolja druga. Policija ju je ispitivala o ubistvima. Ona je samo ćutala.
Godine su prošle i sve je polako tonulo u zaborav. Helen se udala po svršetku fakulteta i ona, njen muž i njihovi blizanci, Ken i Maksimilian živeli su u velikoj kući na velikom imanju. Naravno, kao i u svakom braku dešavalo se da izbije svađa, ali Helen je oduvek bila svadljiva.
Jednog dana, njeni blizanci su bili na proslavi rođendana njihove drugarice. Muž joj je bio odsutan već nekoliko dana, bio je na poslovnom putu. Helen je rešila da se opusti. Napunila je kadu vodom, napravila penu, skinula sa sebe odeću i uronila svoje umorno telo u toplu vodu. Pogledala je u ožiljak na desnom dlanu, onaj ožiljak koji joj je ostavilo staklo one noći kada je izgubila one koji su joj dragi. Boleo ju je ponovo posle toliko godina, iako godinama nije osetila čak ni peckanje. Zanemarila je taj osećaj, zahvatila malo pene i prešla rukom od malog stopala, preko lepo oblikovanog lista do meke kože njene butine. Bila je zgodna, srećna, imala je dobrog muža, vaspitanu decu, novca. A opet, u sebi je osećala nelagodu. Uzdah joj se ote iz grudi. Zaplakala je. Sećanja su se vratila i osetila je koliko joj nedostaju Maks i Ken. Maks i njegova porodica sahranjeni su blizu Kena. Tog dana je mislila da bol nikada neće proći. Želela je da skoči za njima, da i nju pokopaju, da zauvek bude uz svoje drugove. Njihova deca igrala bi se zajedno, oni bi ih gledali i sećali se davno minulih vremena... Suza kanu iz njenog oka, otkliza do punih usana i upade u vodu. Samo jedna kap u moru... Presela joj je kupka. Ustala je, sprala sa sebe penu, pustila vodu da oteče i izašla iz kade. Obmotala je oko sebe peškir i zagledala se u ogledalo. Suze su još uvek tekle iz njenih zakrvavljenih očiju. Sagla se da se umije, a kada je ispravila glavu, videla je...
Pramen srebrne kose. I ne samo pramen, videla je slapove srebrne kose ispod koje se nalazila bela, uz telo pripijena haljina. Protrljala je oči i ponovo se zagledala u ogledalo. Iza nje je stajala Gospođica i gledala je u oči. Zgrabila je posudu za sapun, okrenula se i bacila je. Staklena posuda se razbila udarivši u zid. Tamo nije bilo ničega...
- Verovatno mi se učinilo...
Okrenula se ponovo ka ogledalu. Umesto svog odraza videla je Gospođicu. Ruka bleda poput snega prošarana mrežom vena podiže se i mahnu. Helen, otvorenih usta u neverici i od straha razgoračenih očiju učini to isto. Tada ruka prođe kroz ogledalo i zgrabi peškir. Helen vrisnu i pokuša da se oslobodi, ali bezuspešno. Ruka je držala čvor. Helen pokuša da se izvuče iz peškira ali ruka u tom trenu pusti peškir i uhvati je za kosu. Helen pokuša da zgrabi makaze i promaši. Ruka ju je sve snažnije vukla ka ogledalu sve dok joj glava ne dodirnu zamagljeno ogledalo. Uprkos svim zakonima logike, Helenina glava nastavi prolazak kroz staklo. Telo joj se ubrzo nađe u horizontalnom položaju. Njen sin Ken utrča u kupatilo u trenutku kada su članci ušli u ogledalo. Vrisnuo je i uhvatio stopalo svoje majke. Poslednjim atomima snage Helen ga je otresla. Ogledalo je zatim eksplodiralo, šaljući oštre parčiće svuda po kupatilu. Nekim čudom, mali Ken ostao je nepovređen. Dugo se kleo da je u parčetu stakla video odraz svoje majke, dok mu i to parče nisu oduzeli, da se ne povredi. Verovao mu je jedino njegov brat, Maks. Za Helen od tada niko nikada ništa nije čuo.