Gospođica

Kada snovi postanu stvarnost

Zašto to radiš?
Želim da živim...
Po koju cenu?
Zavisi od snage duša koje upijam...
Zašto uvek u mojoj blizini?
Jer isijavaš mračnu auru...
Ali... Ja to ne želim...
Ja želim tebe...
Maks se probudi obliven znojem i umalo ne vrisnu kada na par centimetara od vrha svog nosa vide Larino lice. Lebdela je paralelno sa krevetom.
Ako ti pomognem, da li ćeš prestati da ubijaš?
Možda...
Ništa od dogovora...
Jarko crvene usne napraviše tužan izraz lica koji je imao u sebi dozu podsmeha.
Šta bih trebao da uradim? Da umrem?
Nikada to ne bih dozvolila...
Zašto?
Jer si sladak... Hihi...
Šta onda?
Da ubijaš za mene...
Maksova ruka prolete kroz Larina ramena u pokušaju da je odmakne od sebe.
Oh... To boli... Nateraću te, samo čekaj...
I Lara izblede...

- Kako se zove ta devojčica - duh?
- Helen, vidim da ćeš pući ako se ne nasmeješ, hajde...
I pre no što je završio rečenicu Helen prasnu u smeh.
- Izvini, stvarno. Ali devojčica - duh? Kako reče, Lana?
- Lara!
- Opa brate, neka nova, a?
- Otkud ti Kene?
- Helen, Ken i ja imamo ideju.
- Maks i ja mislimo da bi...
- ... Bilo lepo da...
- ... Ovaj vikend provedemo...
- ... U prirodi!
- Kampovanje?
- Da, kod Maksa.
- Pitaću moje.
- Ponećemo meso, kolače...
- ... Pričaćemo priče...
- ... Spavaćemo u vrećama...
- U redu! Znate da mrzim kada to radite! Maks, ovo je prilika da odmoriš mozak od duhova.
- Kakvih duhova Makse?
- Ma nikakvih, pričaćemo.
- Onda, momci, požurite kućama. Javiću vam se.

U subotu ujutru sve troje bili su na proplanku, na sat vremena hoda udaljeni od najbliže kuće. Maks je nagovorio Kena i Helen da podignu šator, dok on sakupi drva za vatru. S namerom se zadržao malo duže. Seo je kraj potoka i zamišljeno gledao u njegovu kristalno bistru i ledeno hladnu vodu. Bacio je kamen koji je svojim padom podigao talase. Pratio ga je pogledom, a kada je talasanje vode prestalo, iza svog odraza video je Larin. Okrenuo se, a iza njega nije bilo nikoga... Priviđa mi se... Ustao je i pošao natrag u kamp. Helen i Kena nije bilo na vidiku.
- Brate, zašto vičeš?
- Šta radite tu? - Izbezumljeno upita Maks.
I Helenina glava proviri iz šatora.
- Ništa... - Odgovori uz kikot praćen nevinim osmehom.
- Gde su drva brate?
- Zamislih se, idemo.
- Neću da ostanem sama! Čekajte!

Nešto šušnu. Helen ispusti snop grančica koji beše sakupila. Osetila je na sebi prekorne poglede, te samo slegnu ramenima. Maks polako pođe ka izvoru zvuka. Ispred njega iskrsnu prilika u crnom, u čijoj se ruci nalazio lovački nož. Maksov krik se prolomi šumom...

- Za novog komšiju kažeš da je ubica, a?
- Izvini još jednom Majk, ali crna jakna, kapuljača... Nož...
- Rekao sam ti, čuo sam da ovde ima vukova, pa sam uzeo očev nož.
- I dao ti je lovački nož? - Zapanjeno upita Helen.
- Duga je to priča...
- Pada mrak, daj taj upaljač ovamo. - Reče Ken ustajući.

Dolazi noć, a sa njom dolaze i košmari...

Meso se polako peklo nataknuto na grančice. Miris pečenog mesa širio se šumom. Debla koja su našli služila su im kao klupe, šator i dve vreće nalazile su se malo dalje od vatre. Pao je dogovor da onaj ko ispriča priču koja ne uplaši nikoga i onaj ko se najviše uplaši spava van šatora. Malo kasnije, sa sendvičima u rukama i novim kamperom počelo je pričanje strašnih priča, kako to obično biva...