Gospođica

Pričam ti priču 2...

*Majkova priča*

- Dobri ste u pričanju priča ljudi, ali šta raditi kada se ne borite protiv demona, već kada se borite protiv čoveka? Čujte moju priču...

Majkl je bio običan jedanaestogodišnjak. Voleo je mali gradić u kom je živeo. Komšije i prijatelji imali su za njega samo reči hvale... U ovoj priči nema onog "ali", Majkl je zaista bio dete za poželeti. Voleo je prirodu i dosta je vremena provodio šetajući, planinareći i kampujući sa svojim ocem. Ni ovde nema onog "ali", i njegov otac Antoan, Britanac francuskog porekla, nije bio loš čovek. Ženu nikada nije prežalio, niti joj je oprostio što ga je ostavila posle 20 godina braka sa petomesečnim sinom u naručju. Dugo su čekali to dete, i kada su ga napokon dobili, ona je otišla. Zapravo, ubili su je, u pljački banke. Antoan nije mogao da živi u kući gde ga je sve podsećalo na nju, zato se odselio u manji gradić na severu Britanije. Bio je imućan, jako imućan, i kupio je vilu i 2 hektara zemljišta, kao dvorište... Majkl je rastao uz šume listopadnog i zimzelenog drveća, uz leje raznobojnog cveća i opojnog mirisa, učeći od profesora kog je njegov otac unajmio matematiku, biologiju i geografiju ne bi li mogao u budućnosti raditi kao upravnik imanja svog oca. To bi se možda i ostvarilo, da Majkl nije jednog dana otišao u šetnju sam...

Bio je to lep i sunčan dan, ni oblačka ne bejaše na nebu, a opet je osećanje nelagode činilo vazduh teškim za Majkla. Šetao je brdima koje je jako dobro poznavao. Provlačio se ispod niskih grana i preskakao brze, bistre potočiće. Izašao je na put obrastao u travu. Pod nogama su se mogli osetiti tragovi stotina kočija koje su nekada prolazile tuda. Zaboravljeni bogataši i zaboravljene sluge i radnici koji su u toj šumi nekada imali svoj dom nestali su zajedno. Vreme je razvejalo sećanje na njih poput pepela. Udubljen u misli hodao je tako dok nije došao do raskršća. Bez razmišljanja pošao je putem koji je vodio u šumu. Sunce se sa mukom probijalo kroz guste krošnje drveća. Tek po koji zrak došao bi do hladne zemlje. I temperatura je opala za nekoliko stepeni. Hodao je kroz sve mračniju šumu dok mu pred očima, iznenada, zamenivši pejzaš šume, pogled ne puče preko proplanka okruženog šumom. Majkl beše prestravljen. Sunčano nebo ovde je bilo sivo poput olova. Cvrkut ptica se ovde nije čuo. Ni jedan cvet nije razbijao monotoniju. Čak je i trava izgledala sivo. Ali... Da, ipak postoji to "ali"... Ali, sve to sivilo činilo se svetlo u poređenju sa starom kruškom čije je crno stablo podsećalo na pukotinu u tom sivilu.
Majkl oprezno priđe trulom stablu. Osećao je teskobu čiji je intenzitet rastao kako se razdaljina između stabla i Majkla smanjivala. Majkl oseti nagon da položi svoju ruku na stablo, i ma koliko se on protiv toga borio, njegovo telo kao da je bilo opčinjeno crnilom mrtvog stabla. Kada mu ruka dotače parče crne kore, ona se rasu u pepeo. U utrobi drveta ležala je stara sveska. Ne, ne sveska, već blok za crtanje. Pokušao je da izvuče požuteli blok, ali stablo kao da je pružalo otpor. Kada ga je napokon iščupao dogodilo se nešto neočekivano: drvo je nestalo u vihoru pepela.
Činilo se da se nebo u trenu razvedrilo i da su boje ponovo udahnute do sada sivom pejzažu. Majkl je, sa blokom u ruci, požurio kući. Poput vetra je uleteo u svoju sobu ostavivši za sobom jedno kratko "Stigao sam". Uključio je stonu lampu i počeo sa detaljnim pregledanjem novootkrivenog predmeta. Požuteo papir, bez korica, bez ikakvih linija na sebi. Uzeo je drvenu olovku i napisao svoje ime na prvoj stranici. Oborio je čašu sa stola dok je ispisivao datum. Sagao se da pokupi delove slomljene čaše. Brzo je povukao ruku. Kap krvi mu se pojavila na jagodici srednjeg prsta. Dok je prinostio prst usnama kap se odvojila od prsta i pala na papir. Umesto da se osuši, nestala je. Papir ju je upio. Majkl je zurio u papir sa nevericom. Crvene tačke se pojaviše na papiru. Između tačaka pojaviše se linije. Linije oblikovaše slova.
K

o si ti?
Reči bejahu ispisane kitnjastim rukopisom. Majkl zgrabi zašiljeno guščije pero, dodirnu ranu i krvlju ispisa
Majkl.
Ubrzo dobi odgovor.
Drago mi je. Piši mi, usamljena sam...

Antoan je nedeljama gledao kopnjenje svog sina. Od živahnog dečkića postao je bled i suv. Svuda po telu imao je sićušne ubode. Lekari nisu mogli da utvrde o kojoj se bolesti radi. Sve što su utvrdili je da dečak ima jako malo krvi u telu i da ga samo Bog održava u životu.
- To je počelo od kada si pronašao tu svesku!
- Tata, nema to nikakve veze sa sveskom, stvarno.
- Ne jedeš, ne spavaš! Misliš da ne znam da te rane potiču od pera koje sam ti napravio dok si učio da pišeš? Kapljice krvi ostavljaš svuda za sobom!
- Tata, ostavi moj blok! Tata!
- Ućuti! Biće spaljen prvom prilikom! Ni reči više!
Majkl je zurio u vrata koja je njegov otac zalupio. Godine su prošle i blok bejaše zaboravljen. U godinama koje su došle Majkl je završio školu, oženio se i dobio sina. Zbog bloka je trpeo muke jednake odvikavanju od droge. Ni u košmarima nije sanjao da će proživeti još gore muke zbog tog bloka.
Majklovom sinu beše jedanaest godina kada je sa ocem i majkom otišao u posetu svom dedi. Prizor koji ih je tamo dočekao beše jeziv. Dronjci odeće visili su sa njegovog tela koje je izgledalo kao kostur obložen kožom. Upale oči letele su preko pridošlica bez i truna prepoznavanja.
- Tata? - Jeknu Majkl. Znao je šta se desilo njegovom ocu.
- Ti! - Povika Antoan i zakorači ka sinu kog nije prepoznavao. - Ostavio si blok onda kada si mu najviše trebao! Hranio si ga i onda kada je trebao da dostigne vrhunac prestao si!
- Tata? - Ovog puta glas se čuo iz grla dečaka.
- Sklonite se odavde, odmah!
- Majkle, seti se kada si ponudio svoju krv!
- Bilo je slučajno! Nisam znao kakve će to posledice imati!
- Završi započeto.
- Neću! Imam ženu i sina!
- Završi. Započeto.
- Ne približavaj se, neću!
- Sam si izabrao...
U trenu se koščata šaka starca našla na vratu njegovog sina. Nokti su se usecali u Majklovu kožu na vratu dok je pokušavao da se oslobodi stiska. A stisak je postajao sve jači i jači, sve dok...
*Krc*
Antoan je pustio Majklovo beživotno telo da padne na pod i polako se oteturao do svoje radne sobe. Prošao je pored svog unuka, ušuškanog u majčinom zagrljaju, ne primetivši ga. Nije se obazirao ni na pitanja koja mu je upućivala žena njegovog sina. Samo je uzeo blok požutelih korica i izašao iz sobe. Dohvatio je nož u prolazu i okrenuo se ka lešu. Klekao je i spustio svesku kraj sebe. Podigao je nož iznad srca svog sina ali ga nikada nije spustio. Majklov sin je osvetio oca ubivši svog dedu. U svojim malim rukama držao je dršku noža čija je oštrica prošla između rebara i zarila se u pluća koščatog starca. Potočić krvi našao je svoj put do bloka za crtanje. Na njemu se pojaviše reči
Zdravo, ko si ti? Ja sam...