Gospođica

Život dat za život uzet

- Polako dečko, u gadnom si stanju.
- Tata?
- Tu sam...
- Šta se desilo?
- Pao si sa stare kruške. Fraktura lobanje, dva smrskana rebra na levoj strani i desna žbica.
- Šta se desilo sinoć?
- Sinoć? Poslednji put kada se nešto desilo bio je utorak. Probudio nas je tvoj vrisak kada si čuo da su gospođini aparati pokazali da ona više nije među nama. Kako si se našao na podu - ne znam.
- Šta je sa devojkom?
- Helen? Ništa, oni su u školi.
- Ne tom devojkom...
Ulazak doktora prekinuo je njihov razgovor. Maks je pokušao da ustane ali sve što je uspeo da uradi bilo je da zastenje. Pregled je kratko trajao. Maks je saznao da su ga našli njegovi drugovi koji su pošli da ga traže nakon što ih nije dočekao u 16:00 ispred svoje kuće. Maks je utonuo u san.
Hvala ti...
Ko si ti?
Ja sam Lara...
Šta si ti?
Samo prikaza...
Zašto ja?
Sladak si mi...
I bujica smeha se prolomi Maksovim umom. U tom se u njegovim mislima pojavi devojka kože bele poput snega, očiju crnih poput uglja, a usne... Usne joj bejahu pune, jarko crvene boje. Haljina je isticala kao izvajano telo.
Osećaj straha vremenom je zamenila prijatnost. Laru je mogao videti samo Maks. Nakon što je izašao iz bolnice, odlučila je da ga prati. Nikada nisu razgovarali o onome što se desilo pre njihovog susreta. Sve je bilo u redu, a onda...