Postojanje

I

Nomen est omen ili ime je znak, moje ime je Makenzi Vajt i s toga smatram da znači mnogo. Život sam provela u seljakanju, živela sam u svim delovima Ujedinjenih Nacija i Evrope i konačno završila sam u malom gradiću opasan gustom šumom, jer kada sam prošle godine napunila šesnaest godina moji roditelji, poznati par arhitekta, su shvatili da sam dovoljno odrasla da se staram sama o sebi.
Tup bol medju lopaticama naterao me je da se zateturam nestabilna na sopstvenim nogama. ,,Medison!,, pridržavala sam se za ogmarić ne bi li se srušila na sred prljavog školskog linoleuma. ,,Ovo je poslednji put da sam te poslušala!,, frktala sam dok se plavooka brineta kezila od uveta do uveta. ,,Ma hajde draga!,, odmeravala me je od glave do pete zadržavajući pogled na visokim lakovanim štiklama. ,,Slažu se uz uniformu.,, obavila je svoje tanane prste oko mog dlana dopustivši mi da se oslonim na nju. ,,Medison, izgledam i hodam kao pile na noktima... Osećam se očajno,, izbegavala sam kontakt očima sa studentima koji su mi dolazili u susret i poprilično besramo osvrtali i osudjivali moju pojavu. ,,Svi me gledaju,, dodala sam ne odvajajući pogled od svojih nožnih prstiju koje sam mogla da vizualizujem sabijene u neudobnoj cipeli. ,,Gledaju te zato što izgledaš kao top model.,, Medison se nasmejala nabijavši mi komplekse svojim mladežom u levom uglu usne.
,,Ni jedan top model od skoro sedamnaest godina nije visok 1.59. Sramotno...,, Prekinulo me je jezivo pištanje mikrofona na razglasu. Posegnula sam za dzepom karirane suknje ne bi li što pre izvukla slušalice iz džepa moleći se na dobrom tajmingu. ,,Poštovani učnici...,, iritantan ženski glas dobio je pažnju svih učnika u hodniku. Oštro sam opsovala sebi u bradu vrativši slušalice u džep. ,,Danas su časovi skraćeni i želim da svi do jednog, u 17:30 dodju u pozorišnu salu, svako ko se usudi da ne dodje dobiće preko mesec dana kaznenih časova,, ženski glas sa odvratno lažnim naglaskom počeo je da se smeje. Prevrnula sam očima nastavivši da koračam ,,Požli mi od te veštice.,, isplezila sam se plafonu poput nekog deteta. ,,Idem na likovno, Pjer zahteva da crtamo sopstvenu verziju Monalize. Suludo, zar ne?,, pustila sam Medinu ruku brzim korakom krenuvši ka drugom kraju hodnika kada sam se usplela o sopstvene noge, snazno sam udarila rukom o crveni ormarić pridržavajući se na nogama. ,,Pazi da ne pogineš Monalizo!,, čula sam Medison kako se kikoće i grokće u pozadini.

***
Hodanje na štiklama nije bilo ništa u poredjenju na buncanje polu lude žene u kasnim četrdesetima koja je željna pažnje i iživljavanja nad drugima. Hodnik se polako praznio, a meni nije bilo ni na kraj pameti da pustim korak, blažen bio Bog, što je pozorišnu salu snestio blizu Biološkog kabineta. Promolila sam glavu kroz dvokrilna vrata i ogromna sala bila je krcata i izgledala je kao pravo pozorište. Medison mi je mahala dozivajući moje ime. Probijala sam se kroz redove paživši da nikoga ne zgazim ili ne padnem, Medison je potapšala crveni pliš na sedištu do svojeg. ,,Sačuvala sam ti mesto,, Rekla mi je već očigledno. Osmehnula sam se spustivši se na crveno sedište. Delovalo je kao da će se svakog trenutka crvena zavesa, sa kojom sićušnom rupom, podići, a na drvene daske bine stupe amateri obučeni u viktorijansku nošnju citirajući Šekspira. U mesto glumaca amatera u starinskim kostimima, malim stepenicama tik uz dvokrilna vrata na dnu sale, popela se vitka žena u uskoj sivoj suknji do kolena, poslednja dva dugmeta na košulji otkrivala su nabijeno poprsje. Sedja kosa bila je podignuta u neurednu pundju učvršćenu uz dva drvena štapica ukrašena crvenim apstraktnim šarama. ,,Milfara,, čula sam dečka iza sebe kako dobacuje na šta su se njegovi drugovi gromko smejali. Direktorka ih je prostrelila kroz crveni okvir oštrih naočara i ustupio je muk. ,,Dragi studenti...,, iritantni glas kao da je ispljunuo. ,,Ovde smo da vas upoznam sa novim planom do kraja školske godine i novim učnicima.,, Medi i ja smo se zbunjeno pogledale kada je salu ispunio žamor. Direktorka je preko ramena rekla nešto svojoj sekretarici koja klimnu glavom i hitrim korakom odjuri do dvokrilnih vrata. ,,Čast mi je da vam pretstavim porodicu Drejk,, dvokrilna vrata su se otvorila i kroz njih su ušlo petoro ljudi ispraćeni čupavom plavokosom sekretaricom. Svi do jednog imali su savršeno držanje i izgledali su kao da su sišli sa naslovne stranice Voga. ,,Ovo su Nikol, Opal, Bendžamin, Derek i Aleks Drejk.,, Direktorka je aplaudirala sama za sebe, dok su se devojke divile braći Drejk, a momci gotovo balavili za sestrama. ,,Zgodni su, Makenzi!,, Medison me je uzbudjeno laktala na šta sam mogla samo da prevrnem očima. Zaustila sam kada me je urlik: ,,Nisam završila!,, prekinuo nateravši me da odskočim od sedišta. Psihopata!, pomislila sam kada mi se svaka dlačica na ruci nakostrešila. ,,Pet djaka će biti poštedjeni predavanja, ti djaci su odabrani. Odabrani će biti učenici prilagodjeni novim djacima i svaki od Drejkovih će dobiti po jednog odabranog koji će im biti na raspolaganju u bilo koje doba dana i noći.,, Direktorka je počela da čita imena i u glavnom samo su izlazili štreberi i studenti koji ne znaju ni za šta osim za knjigu. Zurila sam u linoleum izlepljen starim žvakama i potpisima. Zakikotala sam se kakvi huligani postoje u mojoj školi. ,,Makenzi Vajt, pratićeš Aleksa Drejka.,, Nastavila sam da vrtim glavom i posmatram propuste sale. Medison mi je zabila lakat u rebra kezivši se od uveta do uveta. ,,VAJTOVA, USTAJ!,, direktorka je breknula nateravši me da poskočim. ,,Zavidim ti, devojko!,, Medisonin šapat nekako je dopreo do mene. Provlačila sam se izmedju redova dok nisan izašla do prolaza medju redovima. Crvena u licu koračala sam do bine ni ne obraćajući pažnju na štikle, šta više one su mi u ovom momentu bile poslednja briga. Težina u grudima i strepnja od te porodice Drejk me je sabijala. Petoro Drejkovih bili su još lepši iz blizine, izgledali su kao da su prošli kroz kapije raja i došli na zemlju da pokažu nama običnim smrtnicima kako je Raj lep. Aleks Drejk, mišićav i i izvajanog tela kao i njegova braća ipak se, na neki neobjašnjiv način odvajao. Svetlo smedja kosa, čista bela koža i izražene kestenjaste oči. ,,Gospodjice Vajt.,, Prišla mi je direktorkina Sekretarica, u ruke mi uturivši par listova papira. Na prvom papiru boldiranim slovima pisalo je: Pravilnik. Zbunjeno sam pogledala raščupanu plavušu koja mi se iscrpljeno smeškala. Podigla sam pogled ka bini zaustavivši pogled na direktorki koja je držala strastveni govor poput Hitlera. Bože, da li je ova žena normalna?, pomislila sam odmahnuvši glavom. Pogledom sam prelazila preko redova slova. Gospodjice Vajt, vaša obaveza kao odabrana je vrlo važna. Aleks Drejk je vaša najveća briga. Vi ste izabrani zato što imate iste časove kao i gospodin Drejk. U toku nedelje dobićete posebnu dozvolu da se vi, gospodjice Vajt i gospodin Drejk ne odvajate, sedećete zajedno na časovima, izlaziti sa časa ako za to postoji potreba. Upamti te, budete li se odvojili od gispodina Drejka bićete strogo kažnjeni, čak i suspendovani. -Direktorka, Marta Fil
Zbunjeno sam podigka pogled na Aleksa Drejka, pa na raščupanu devojku. Sve ovo zbog njega, posmislila sam. ,,Da li je ovo stvarno neophodno?,, zbunjeno sam piljila u papire kada se Aleks Drejk okrenuo ka meni dobivši svu moju pažnju. ,,Nisi ni svesna koliko, draga.,, Sekretarica je prislonila rokovnik i plastičnu tablu sa beleškama na grudi. ,,Hajde, upoznaj se sa Drejkovimzube. Sekretarica me je vukla ka Drejkovima, cimala sam ruku ne bi li se otrgla njenog stiska. ,,Ja sam Makenzi Vajt.,, graknula sam izvegavajući kontakt očima. Niska Devojka duge blago loknaste kose boje kestena široko se osmehnula pokazavši snežno bele zube. ,,Ja sam Opal Drejk,, pružila je dlan ka plavokosom dečku očiju boje meda obavivši prste oko njegovog dlana. ,,Ovo je Ben,, ispratila sam njen zaljubljeni pogled poželevši da nisam tu. Da li je to uopšte legalno?
Bendžamin je nabacio mali osmejah klimnuvši mi zadovoljno. Visok nabildovani momak, kojem se svaki mišić oslikavao na uskoj maici, sa lica je sklonio odužu plavkastu kosu. ,,Ja sam Derek, a Ovo je Nikol.,, pogledom je pokazao na arogantnu devojku gusto loknaste ridje kose, koja se pućila i izbegavala kontakt sa svima. Na trenutak pogled jarko zelenih očiju je pao na mene, odmerila me je i zakolutala očima, ona je očito bila jedna od onih koji brinu jedino za svoju zadnjicu. ,,Ja sam...,, Hitro sam prekinula pre nego što je uspeo išta da izgovori ,,Aleks Drejk. Znam,, podigla sam pogled na momka koji je za čitavi lakat bio viši od mene kao i ostala braća Drejk. Što se Nikol i Opal tiče, obe su bile više od mene, divnog držanja i čistog lica. ,,Bilo mi je drago, Drejkovi!,, na peti sam se okrenula prema Aleksu. ,,Hajdemo,, rekla sam probivši se do dvokrilnih vrata.