Postojanje

XII

Jedino čega sam se s' jutrom jasno sećala je da mi Medi spava na grudima i gnječila me ometajući mi sposobnost disanja sa izgovorom da je previše udobno da bi se pomerila. Uspravila sam se u krevetu kada mi se u glavo upalila lampica. Panker, Aleks, krv, ostava, poljubac. San?!
,,Medison?!,, iskočila sam iz kreveta kao iz topa sa sobom povukavši beli čaršav sa kreveta. Iscimana i prepadnuta poskočila je u sedeći položaj razrogačenih očiju posmatrajući svaki delić kreveta oko sebe, zatim raširi kolena proučavala je nešto sto nikako nije mogla da nadje. ,,Nisam ja dobila, kunem se!,, povukla je kolena na grudi zabivši nos u kolena. ,,Ma šta pričaš dodjavola?!,, zarila sam sveže lice u dlanove iz petnih žila pokušavajući da se setim prokletog sna. ,,Jel neko bio ovde sinoć?,,
,,Na koga misliš?,, podigla je zbunjen iznurem pogled, prekrila je usne uz snažan zvuk zevanja. ,,Neodredjeno?,, bezuspešno sam masirala slepoočnice u cilju da se nečega setim. ,,Dostavljač pice?,,
Naš razgovor na tome se završio, od Medi nikada nisam imala neke velike pomoći, pogotovo ne kada su osećanja u pitanju. Za njenih tek navršenih sedamnaest godina bila je sa više momaka nego što sam ja u životu videla, a kad to kažme, to i mislim, verujte mi. S' vremenom izgubila je taj osećaj za zaljubljivanje i počela je da šeta zgodne momke i pedalira ih kad god dodje neka naredna zgodna prilika. Neko vreme ih nosi kao firmirane tašnice, a onda Adios Amigo.
Savest me po nekad grize jer ne mogu, a da se nezapitam da li je od svih tih firmiranih tašnica i izgubljenih štenaca pokupila neku bolest, herpes...
,,Evo su ti Drejkovi.,, previše poznati, svilenkasti glas vratio me je nazad u stvarnost. Medison me je drzala pod ruku dok smo hodale kao dve tetke kada me je pustila odjurivši ka vodji ragbi tima, Dejvu koji joj je uputio ogroman osmeh. Još jedan pas, odmahivala sam glavom u polu neverici kada me je hladno, koščato telo gotovo oborilo. ,,Znala sam da će se zaljubiti u tebe.,, Opal mi je tiho šaputala na uvo kod su mi se usta punila njenom divljom kosom. Osetila sam se kao da se krljam sa metlom Harija Potera. Zamuckivala sam dok mi je Opalin druželjubivi glas mrsio moždane vijuge. ,,Od početka nisi bila ravnodušna prema njemu, priznaj.,, Nije mi palo na pamet da lažem, ne zato što sam znala da će znati da je laž, već sebe nisam htela da lažem. Nežno sam klimnula glavom, dok mi je u stomaku igralo stotina suludih leptirića. Opal se odaljila, dovoljno da joj vidim nestvarno zelene oči kako se smeše. ,,U nedelju, po tradiciji slavimo. Ove nedelje slavimo u tvoju čast, Makenzi!,, na lice mi je nastupilo splet pomešanih osećanja dok mi je pogled igrao po hodniku koji je polako počeo da se prazni. ,,Zašto?,,
,,Zato što si postala novi član porodice Drejk,, pogledom sam prelazila preko svakog od njih kada mi se pogled zaustavio na Nikol koja me je ubijala pogledom boje breskve. ,,Ne mogu da verujem da si se zaljubio u smrtnicu.,, procedila je Aleksu ne skidajući pogled sa mene terajući me da se osetom jos neprijatnije. Kakva prokleta kučka! Nisam štedela na rečima u mislima, te sam prosipala silne psovke na njen račun. ,,I ti si.,, Aleks je izgovorio tako hladno, ne odavajući ni jednu emociju. Zabrinuto sam ga pogledala kada je odlučnim korakom krenuo ka Opal i meni. Odvažno je prošao kraj nas dodavši: ,,Hajde, Mala,, klimnula sam mu i ako je bio okrenut ledjima. Nemo sam mahmula ostatak porodice Drejk, kada mi je Opal hitro šapnula: ,,Ne brini se znog nje, ne da ona svakome svog malog batu. Ali nije te ubila, niti iskopala oči. Divan početak,,.
Jurnula sam ka Aleksu, dok nismo uskladili korak. Osetila sam nelagodu medju nama, kada je Aleks zinuo da zausti, pa kao da se predomislio. ,,Mala?,,
,,Mhmm?,, Napokon sam skupila hrabrost da podignem pogled. Oklevao je. ,,Koliko dugo se nosiš sa depresijom?,, izgovorio je glasom pun sažaljenja. Pretrnula sam pitajući se da li sam dobro čula. Zatreptala sam iznenadjeno, zamuckujući. Nema šanse, odakle to njemu dodjavola?
,,Kako?...,,
,,Osetio sad da se nešto čudno dogadja sa tobom, mirišeš na lekove, kako meni, tako i Opal koja je prepoznala miris antidepresiva,, nisam znala šta da kažem, da li da se branim ili ćutim po običaju, da ćutim i omehujem se prekrivajući bol, krivicu, osećaj praznine i beskoristi.
,,Skoro godinu dana. Od kad je Maks poginuo.,, suze su počele da mi naviru od užasnog osećaja praznije koje je počeo da mi kida srce. Posle duge dramatične pauze tugaljivo me je pogledao. ,,Žao mi je, samo bih želeo da nemaš taj problem.,, diskreno je obmotao hladne prste oko mojeg dlana. Podehnula sam se kako zbog svoje sulude reakcije, tako i znog Aleksove puste želje.
,,Naučila sam da živim sa tim i sakrivam kako se osećam, s vremenom je postalo užasno lako, ali kad udjem u neku ozbiljnu priču o tome...,, ponovo sam nabacila osmeh na bledo lice. ,,Zajebi to,,

Ovo je prvi put da vam se ovako obraćam i želim da se izvinim jer me dugo nije bilo i što je ovo poglavlje kraće nego običeno, kao i da vam se zahvalim na svemu.
Hvala vam punoo, do neba i preko. 💖💖💖