Postojanje

II

Čitav sat obilazila sam školu pokazivajući Aleksu gde se šta nalazi i ako za to i nije bilo neke potrebe s obzirom da mi je doslovno zabranjeno da se odvojim od njega. Da mi se nije pretstavio onda u sali, pomislila bih da je nem, a i gluv. U proteklih sat vremena Aleks je samo klimao glavom i ispuštao nekako čudne zvukove, šta više izgledalo je kao da njuši nešto. ,,To je to. Obišli smo svaki ćoškić škole.,, prebacila sam dugu kosu išaranu prirodnim plavkastim pramenovima preko grudi pustivši je da pada do kukova, ugrabila torbu sa printom asteka bacivši pogled preko slobodnog ramena. Aleks je samo stajao i ćutke piljio kao i gotovo svaki put kada bih ga pogledala. ,,Pa, idem ja.,, krenula sam ka glavnom ulazu kada sam čula hitre korake kako mi se približavaju. ,,Nešto nije u redu?,, okrenula sam se na peti pogledavš Aleksa pravo u oči, na šta je on samo odmahnuo. ,,Idem kući.,, slegnuo je ramenima. Nastavila sam svojim putem ka izlazu dok me je Aleks Drejk, pratio poput nekog napuštenog kučenceta, ili bolje reći zgodnog napuštenog doberman. Ništa me nije više nerviralo nego kada me neko prati, ali prevarila sam se, više me je nerviralo da me neko prati i ćuti. ,,Želiš li da idemo zajedno?,, provirila sam kroz trepavice diskretno. Slegnuo je ramenima iz džepa izvadivši najnoviju generaciju smartfona, prstom je iskucao broj i podigao slušalicu na uvo. ,,Idite vi bez mene, ova mala će da me uputi u još neke stvari.,, klimao je glavom na strogo pridikovanje sa druge strane linije. Uvredjeno sam ga pogledala. Ova?! Mala?! Šta on dodjavola misli, ko je?! ,,Biću oprezan.,, klimnuo je glavom. ,,Znam, Derek. Neće ništa saznati, ne histeriši.,, nije dopustio da glas sa druge strane veze završi brzo prekinuvši vezu. ,,Ova mala ima ime, znaš?,, nisam čekala ni sekund, uvredjena arogancijom princa, ali sam ipak izostavila deo da nešto ne treba da saznam. Aleks podognu pogled zbunjeno me pogledavši pravo u oči nateravši me da se naježim, izgledao je kao da se muči i ne uspeva. ,,Izvini, Makenzi,, pružio je ruku ka meni ostavivši me u čudu. Zbunjeno sam piljila u njegov beli dlan, podigla sam ubunjen pogled. Da sam u nekoj video igri iznad glave bi mi se pojavili slatki oblačići u obliku znaka pitanja. ,,Daj mi torbu.,,
,,Ne!,, hitro sam odskočila obgrlivši ranac. Mrko me je pogledao idalje državši ruku ka meni. ,,Poneću ti torbu,, blagi osmejah javio mu se u uglu usana. ,,Ne stoji ti kavareljstvo arogantni prinče.,, okrenula sam mu ledja krenuvši svojim putem. Koračala sam ne obraćajući pažnju na Aleksa koji je jurnio ka meni iz ruke mi istrgnuvši ranac. ,,Hej!,, viknula sam iz petnih žila. ,,Nisam ja nikakav princ, a na aroganciju se navikavaj, osudjeni smo jedni na drugo, Vajtova.,, Njegovo ponašanje bilo je gotovo neobjašnjivo. Uvek je ćutke piljio, verovatno izgubljen u mislima. Da bi napustili školski posed morali smo da prodjemo kroz školski parking na kojem su u glavnom bili parkirani stari automobili, jer ni jedan roditelj ne bi dozvolio svom buntovnon detetu da na prvom ćošku slupa skup auto. Ovog puta medju redovima starog lima isticao se ogroman crni terenac koji je blistao. ,,Želiš li da te povezem?,, podigao je ključeve koji su po izgledu odgovarale Hameru koji je strpljivo čekao svoje vlasnike. Bez razmišljanja sam odnahnula glavom. ,,Šetanje mi je postala rutina. Idi ti.,, usne su mi se izvile u sitni osmehaj pun zahvalnosti. ,,Podji sa mnom.,, Aleks je brzim korakom krenuo ka velikom automobilu. Poslušala sam ga i pratila do kola posmatrajući kako bezo cima ruku i odključava kola. Otvorio je vozačka vrata, znažan miris vanile me je zapuhnuo, sedišta su bila obložena bež kožom, na otirač isod vozačkog sedišta spustio je srebrni ključ. ,,Šta to radiš?,, provlačim ruku kroz kosu, sklonivši pobegle pramenove sa lica. ,,Ostavljam braći auto.,, Namrštila sam se naboravši čelo. Tako ljudi ostavljaju drugima auto? ,,Hajde, idemo,, blago je zalupio vrata automobila kraj kojeg sam delovala kao kakav patuljak. ,,Aleks?,, potrčala sam sa njim dok nam se koraci nisu uskladili. ,,Hmm?,, nakrivio je glavu ka meni idalje izbegavajući kontakt očima. ,,Gde ste se vi zapravo uselili?,, činjenica da imaju kola, može da znači tri stvari: da žive dalje od škole, da su lenji kao da su juče umrli i naravno, da su toliko puni da moraju na nešto da bacaju pare, što mislim da jeste slučaj. ,,Skoro je sagradjena kuća u šumi. Karp i Katja su je kupili i poklonili nam je.,, podigla sam zbunjen pogled koji ga je naterao da nastavi. ,,Karp i Katja su Rusi, ljudi koji su nas usvojili i pružili nam život o kakvom smo mogli samo da sanjamo.,, osmehnuo mi se na šta mi je srce zaigralo. Uzvratila sam mu iskreni osmeh. Ostatak puta smo ćutali, ja nisam htela da zabijam nos u njegov život, a njega očito ništs o meni nije zanimalo. Redovi sličnih kuća su se nizali, a onda je došla moja kuća, veća i po svim osnovima drugačija od ostalih. Ravnog krova i oštrih ivica. ,,Ovo je moja kuća.,, mirno sam rekla. Aleks je piljio u apstraktnu gradjevinu ne sakrivajući čudjenje. Krenuo je da zausti kada sam ga prekinula pitanjem iz navike. ,,Zeliš da udješ?,, čula sam reči kako mi izleću iz usta, gotovo sam ošamarila samu sebe shvativši značaj mojih reči. ,,Nećemo smetati tvojima?,, slegao je ramenima zbunjeno, dok je iz mene pričala prokleta pristojnost. ,,Ja živim sama.,, rekla sam krenuvši popločanom stazom do ulaznih vrata. ,,Živiš sama u ovolikoj kući?,, Aleks je vešto lažirao svoju iznenadjenost. ,,Hajde udji.,, otključala sam visoka crna vrata pustivši Aleksa da prvi udje. ,,Pazi stepenik.,, rekla sam kada je Aleks umalo pao. Stajao je na stepeniku koji je bio povezan sa širokim stepeništem od mahagonija koje su vodile na prostran sprat. Pred njim se nalazio još jedan stepenik i široki hodnik koji je vodio do dnevnog boravka. Ušla sam za njim vodivši ga pravo do dnevne sobe u koju je, iskreno mogao i sam da ode. Sela nam na belu garnituru malo se odaljivši od Aleksa, čiji je pogled leteo po čitavoj kući, od kuhinje, kamina, velikog prozora koji je gledao na susednu kuću... ,,Želiš nešto da popiješ?,, posegnula sam ka daljinskom upravljaču. ,,Ne. Na dijeti sam,, reči koje nisam mislila da ću u životu čuti pogodile su me kao malj. ,,Znači ti zaista jesi model.,, odmahnula sam glavom u bunilu. Drejk slegnu ramemina kada mu je pogled pao na sliku na staklenom stočiću kraj kauča. Podigao je sliku posmatrajući dva nasmejana lica. ,,Ko je ovo?,, okrenuo je sliku ka meni. ,,Moj brat i ja,, gledala sam u dečka na kojeg sam toliko ličala. Loknasta smedja kosa i predivne braon oči, opegavo lice i prelep osmeh. ,,On nije ovde?,, spustio je pogled na lice mog brata. ,,Ne, ne živi ovde,, Spustila sam pogled na dlanove koji su se znojili. ,,Koledž? To je kul. Gde sada živi?,, vratio je sliku na stakleni stočić. Osetila sam težinu u grudima i stezanje oko srca. ,,U Raju, nadam se.,, progutala sam knedlu veličine pesnice. Aleks me je iznenadjeno pogledao ne prekrivajući sažaljenje koje je osećao. Progutala sam ponos podignuvši pogled trudeći se da zadržim suze. Mrzela sam kada su me drugi sažaljevali zbog Maksa. ,,Hajde sa mnom do moje sobe. Imam beleške koje mogu da ti pomognu,, zglobom kažiprsta sam obrisala nagoveštaj suže koji je počeo da mi se javlja u oku. Brzim korakom odjurila sam do drvenih stepenica tik uz ulazna vrata. Pela sam se uz stepenice skinuvši lakovane štikle. ,,Proklete da ste.,, otvorila sam vrata na kraju hodnika, bacivši štikle na krevet. Miris omeksivača strujio je kroz vazduh. Počela sam da preturam po sobi traživši beleške. Aleksova prilika naslonila se na dovratak posmatrajući kako demoliram sopstvenu sobu. ,,Vau, šuma je tako blizu.,, Podigla sam pogled na prozor pored vekikog kreveta ružičaste posteljine. I ako je moja soba bila tačno iznad ulaznih vrata bila je izbačena tako da sa jedne strane gleda na šumu, a sa druge na ulicu. ,,Znam.,, napokon sam izvukla crnu beležnicu i pružila je Aleksu. ,,Znaš, to se desilo pre skoro godinu dana.,, rekla sam kada je Aleks podogao pogled sa mojih beležaka. ,,Maks je oduvek bio baš druželjubiva osoba i nije mu bio problem da sklapa nova prijateljstva, ali uprkos tome prolazio je kroz čudan period. Uvek se kući vraćao kasno i bio je iscrpljen, a ja nisam znala kako da mu pomognem. Svaku noć išla sam da mu čitam njegovu omiljenu knjigu, a onda bi mu pevala i tako ga uspavljivala. Ali tada je došla ta noć, probudila me je vika i dreka, Maks se svadjao sa našim roditeljima i to nije bila obična porodična svadja, oni su bukvalno vrištali i bila sam prestravljena. Maks je odbijao iz srži da oni nešto urade, nisam sasvim sigurna ali su mene pominjali. Maks je te noći otišao kada je njegov najbolji drug došao da ga pokupi, rekao je da ide da uzme poklon za moj rodjendan i sa Andreom usput pokupi svoju devojku, Kendal.,, Aleks je u glavi detaljno obradjivao šta sam mu pričala, povremeno klimnuvši glavom. ,,Tog jutra bila sam tako uzbudjena, punila sam šesnaest godina, a opet imala sam neku mučninu u stomaku misleći da je od uzbudjenja. Sakutala sam po kući čekajući da se Maks vrati i napokon dočekala sam da se čuje zvono na vratima i naravno srce mi je zaigralo od sreće.,, okrenula sam se pogledavši Aleksa suznim očima. ,,Da budem iskrena u životu mi niko nije bio bitan, ni potreban sve dok sam imala Maksa. Bukvalno je bio sve što mi je trebalo. Otvorila sam vrata spremna da zaustin bratovljevo ime kada sam naletela na plavu uniformu i značku. Bacila sam pogled iza njega ponadajući se da je Maks u policiskim kolima, ali nije bio. Bila sam ubedjena da su ga strpali u zatvor zbog neke gluposti. Policajac je ušao i razgovarao sa mojim roditeljima. Jasno se sećam kako se mamin vrisak prelomio, i u tom momentu mi je srce prepuklo. Moj brat je tog jutra poginuo, a njegov najbolji drug i devojka čak i nisu bili tamo. Vrištala sam dok nisam ostala bez glasa, a onda sam počela da plačem i to je bilo jedino što sam bila sposobna da radim. Roditelji su me odvukli do sobe smestivši me u krevet. Čitave dve nedelje nisam hodala, jela, govorila... Posle više od dve nedelje moji roditelji su dovodili psihijatre i promenili su više od petoro. Postala sam težak psihijatriski skučaj... Čitave tri nedelje sam samo plakala i odbijala kontakt sa svima. Želela sam da umrem. Nakon nekog vremena počela sam da jedem, ali idalje nisam pričala. Napokon sam progovorila, ali se od tada nikada nisam iskreno nasmejala. On je bio moj uzor, prvi medju jednakima. Naučio me je da pevam i nikada ne potcenjujem svoje sposobnosti, da guram dalje čak i ako me život gadja kamenjem; jer to je uspeh.,, oči su mi zacaklile od suza, kada je Aleks pružio ruku ka meni ukočio se zapanjen prizorom pred sobom. Zenice su mu se raširile, izgledao je nekako preplašeno i iznenadjeno. ,,Molim te, oprosti mi.,, oborila sam pogled shvativši šta sam upravo uradila. ,,Oprosti mi, Aleks, nisam htela tako da izletim. Ni ne poznajem te, a rekla sam ti ono što mi već skoro godinu dana leži na duši... Oprosti mi.,,
,,Makenzi, jednom si morala to da izbaciš iz sebe. Znam da te boli i da si skrhana, ali proćiće, samo pusti ljude da ti pomognu.,, krenula sam da zaustim kada me je Aleks preduhitrio. Izgleda su moje loše navike ipak prelazna stvar. ,,Ne brini, poneću to sa sobom u grob.,, podigao je dlan na moj obraz, svaka sićušna dlačica na obrazu mi se zaledila. ,,Ruka ti je ledena.,, nisam mogla da se ne zapitam da li ga vrelina mog crvenog obraza peče, kao što se moj obraz ledi pod njegovim prstima. ,,Imam prilično lošu cirkulaciju.,, skrenuo je pogled povukavši ruku kada sam je ugrabila. Bila je ledena, kao suvi led. ,,Jesi li siguran?!,, čvrsto sam držala njegov dlan medju svojima trudeći se da mu zagrejem ruke. ,,Da nisi možda bolestan? Jel ti hladno?,,
,,Nije mi hladno,, istrgao je dlan iz mog stiska, podignuvši pogled ka šumi gotovo izbezumljen. Ispratila sam njegov pogled ka prozoru. ,,Moram da idem,, prasnuo je niodkuda odskočivši sa poda. ,,Vidimo se u ponedeljak. Nemoraš da me pratiš,, brzim korakom krenuo je ka vratima iz džepa izvadivši telefon. Otkucao je broj podignuvši telefon na uvo, usput prosipajući koju psovku. Poskočila sam odjurivši do drvenog gelendera od mahagonija. ,,Da li ste vi normalni?!,, breknuo je u slušalicu kada je stigao do polovine stepeništa. ,,Vidimo se, Makenzi!,, podigao je pogled ka meni, pre nego što je zalupio visokim crnim vratima, ostavivši me samu u tišini i čudu.