Akademija natprirodnih

NEOČEKIVAN SUSRET

Posle onog čudnog sna, nisam više ništa sanjala. Dobro je da se nije nastavio san kad sam legla ponovo da spavam. Spavala sam do podne, dobro je što ne moram da idem na časove. Taman mogu da se odmorim. Sama sam u sobi Lena je na časovima do dva. Tako da ću biti sama još više od sat ipo vremena. Podigla sam se iz kreveta i sela. Noge sam spustila na pod, ustala sam, a noga me je malo bolela. Ćopala sam do kupatila da se umijem. Uzela sam iz ormara crne uske farmerice i belu siroku majicu na krarke rukave na kojoj je slika dva pera zlatne boje. Sela sam na krevet i polako se oblačila, ne mogu da sedim u pidzami ceo dan. Na kolenu sam primetila istu ogrebotinu koju sam dobila u snu, ali nemoguće je, to je bio samo san kako je moguće da se pojavila. Moraću da razgovaram sa direktorkom danas. Volela bih da izadjem iz ove sobe, ne mogu više da budem ovde, dosadno mi je. Ustala sam i izašla iz sobe. Hodnik je bio prazan, vladala je mrtva tišina. Polako sam hodala do stepeništa da me noga ne bi bolela. Jedva sam sišla niz stepenice, ima ih previše. Krenula sam u kantinu, jako sam gladna, nadam se da ima nešto hrane. Polako ali sigirno ćopajući sam stigla do kantine. Kad sam stala kod vrata ona su se malo odškrinula, a zatim otvorila i iz kantine je izašla direktorka.

" Korina, zar ne bi trebala da se odmaraš?" upitala me je

" Da, ali sam jako gladna" nevino sam se osmehnula.

" O uredu je onda, možeš da jedeš" osmehnula mi se.

" Volela bih da razgovaram sa vama." ozbiljno sam je pogledala " Imala sam jako čudan san, mislila sam da je stvarnost. U snu sam pala i ogrebala koleno, a kada sam se presvlačila videla sam istu ranu na kolenu kap u snu"

U očima joj se video strah "Možemo da porazgovaramo, sačekaj me idem po tvoju užinu i idemo odmah u kancelariju."

" Naravno " rekla sam, a direktorka je ušla u kantinu.

Posle par minuta izašla je sa sendvičem i termosom za kafu.

" Pomoćiću ti da dodješ do kancelarije" rekla je

" Nije potrebno, mogu sama, ali polako " koračala sam pored direktorke u tišini sve do njene kancelarije.

Otvorila je vrata i pustila me da prva udjem. Smestila sam se u ugaonu garnituru, a direktorka mi je sto stavila sendvič i sipala čaj iz termosa. Čaj je bio od nane, miris me je jako mamio pa sam morala da izmem gutljaj.

" Šta se desilo u snu? Ispričaj mi sve" rekla je i čekala da počnem sa pričom.

" U snu sam trčala kroz šumu, zapravo bežala, saplela sam se i paa i zadobila ogrebotinu, ali imam je i sada na kolenu. Nemoguće je da je imam kada nisam stvarno pala, to je bio samo san. Posle toga se pojavio sivi vuk, govorio je. Pobegli smo u kolibu i sakrili se. To je bilo neko sklonište. Veštičija kuća. Vuk me je nazvao MORGANA. Posle su se pojavili neki ljudi i opkolili kolibu, pretili su mi i kada nisam izašla zapalili je. Onda sam se probudila." ostala sam bez daha kada sam završila, udahnula sam malo vazduh "Ko je taj vuk? I ko je Morgana? Pogledala sam se i u ogledalo i drugačije sam izgledala"

" Morgana je najjača veštica, ti si njena reinkarnacija, verovatno sanjaš ono što je bilo u prošlosti, njen život. Možda ti i pomogne to što sanjaš, da savladaš neke sposobnosti i naučiš čini. Taj vuk je njen pomoćnik,ali ne znam kako se zove." ozbiljno me je gledala.

Neću joj reći za knjigu, to ću za sada preskočiti. Prvo da saznam kako da je otvorim. Baš me zanima šta se krije u njoj.

" Da možda taj vuk nije zapravo vukodlak?" uzela sam zalogaj sendviča.

" Ako je govorio, onda je vukodlak, sada je verovatno mrtav. Prošlo je više od sto godina."

" A šta ako nije mrtav?" radoznalo sam upitala.

" Nisam sigurna. Morgana je bila moćna, možda mu je nešto uradila i njega učinila moćnim." zamišljeno me je pogledala " Vukodlaci ne stare tako brzo, možda je živ, ali ko zna."

" Volela bih da mogu da razgovaram sa njim" oborila sam pogled.

" Rekla sam ti sve što znam, ostalo je na tebi da otkriješ"

" Učiniću sve da saznam"

Vrata su se otvorila " Direktorko, Korine nigde nema" uleteo je Nik.

Kada me je ugledao postidjeno se nasmejao " Izvinite, Lena je rekla da nije u sobi, pa smo je tražili, ali nismo mogli nigde da je nadjemo."

" Uredu je" pogledala me je " Možeš da ideš Korina "

Ustala sam i krenula prema Niku "Dovidjenja" rekla sam i izašli smo iz kancelarije.

" Šta si radila kod direktorke? " upitao me je

" Samo smo razgovarale " osmehnula sam se " Hoću da idem u zadnje dvorište, treba mi vazduh, ne mogu da sedim unitra"

" Važi, pomoćiću ti" uzeo me je u naručje i poneo " Već si bila tamo?"

Zacrvenela sam se " Da, jako je lepo "

" Jeste, ja volim nekad da odem tamo i razmišljam" osmehnuo mi se

Brzo smo stigli do bašte, drugačije izgleda kada je dan, nego kada je noć.Kada sam bila ovde sa Silviom nekako je bilo mračno sa malo svetlosti, zapravo veoma romantično.Ali mnogo je lepše kada je puno svetlosti i može da se vidi svaki detalj što ne može kada je mrak. Peimetila sam da ima dosta raznobojnog cveća, i veliki ljubičasti paun napravljen od cvetova. Nik me je spustio na kljupu, ona klupa na koju sam sedela sa Silvio.

" Hoćeš da ostanem sa tobom?" upitao je.

" Može " rekla sam.

" Idem po ostale, pa da možemo svi zajedno da budemo s tobom" rekao je i otišao pre nego što sam uspela nešto da kažem.

* * *

Bilo je šest sati, sa mnom su sedeli Anika, Lena, Silvio i Ian. Nik ih je sve doveo da mi prave društvo. Pričali smo i zezali. Videla sam Lenu kako gleda mene i Silvia. Zna za onaj poljubac, ali joj još nisam rekla za Ianov poljubac. Silvio i Ian nisu sklanjali pogled sa mene, znam da sam sve vreme bila crvena. Neprijatno mi je bolo da budem pored dva momka koja su me poljubila, a ja sam uživala u njihovim poljupcima. Nisam ni sa jednim u vezi, a oni bleje u mene kao neki kučići. Primetila sam Ianov nežni pogled, više nije onako leden i odsutan. Što je veona dobro, izgleda da počinje da zaboravlja na prošlost.

" Sunce je skoro zašlo,da odemo unutra?" rekao je Nik.

Svi su počeli da ustaju, devojke su sele pored mene, a momci su doneli strunjaču i stavili je odmah ispred nas.

" Vi idite, ja ću ostati još malo" Silvio i ian su me pogledali kao da žele da ostanu " Sama, moram da budem malo sama"

Snuždili su se i krenili unutra.

" Hoćeš li moći sama do sobe?" upitao me je Nik.

" Naravno " osmehnula sam se

" Dobro onda, idemo mi " otišao je sa ostalima.

Kada su svi ušli unutra naslonila sam se na naslon klupe, malo je zahladnelo,ali uspeću da izdržim.Ne znam šta da radim povodom Iana i Slivija. Oboje sunekako slatki na svoj način. Svidjaju mi se podjednako, ali mora da postojinešto što bi presudilo koga da odaberem. Drago mi je da se svodjam dvojcipopularnih momaka,ali teško je izabrati onog kojo ti se najviše svidja,kadaimam podjednako mišljenke o obojci. Možda je Silvio više nasilniji od Iana, alividim da se posle kaje kada nešto pogrešno uradi. Glava mi je preforsirana,neznam šta da uradim. Ne mogu ih više držati u neizvesnosti, bez odgovora. Čulasam šuštanje, nešto mi se približava, i to veoma brzo, zapravo trči. Nešto jebilo iza mene, počela sam da se tresem, šta ako je neki ubica. Polako samustala i okrenula se da vidim ko je . Nemoguće, da li to me oči varaju, da nesanjam možda. Protrljala sam rukama oči i opet pogledala,ne ja ne sanjam,stvarno je tu.     

..........................................

Napisala sam nastavak, nadam se da je dobar.
Možda neću uspeti da stavim sledeći deo ranije, tako da ću tek za vikend. ♡ ♡

Hvala što čitate :))))